КОРОНИЗАЦИЈА СТВАРНОСТИ
Многе несреће су нам се десиле због вирусне проклетиње. Од драгих познатих и непознати људи које смо изгубили, до нашег образовања коме је Ковид 19, био лакмус папир за све оно што већ дуго не ваља.Ипак, ова криза је некима дошла као добар изговор. Наш народ каже „Неком рат, неком брат“, тако је и корона у Србији препозната као феноменалан начин да се све стави под тепих, да се не раде неопходни послови већ тражи оправдање зашто нису завршени. Све би било готово, али корона… Процветали бисмо и били Швајцарска, Немачка, најмање – Шведска … али корона, ах та корона…
Причу нећу ширити (мада је то екстремно тешко због низа небулоза које свакога дана живимо и слушамо), али, ево, најмање три разлога за горе виђени наслов.
1. Рече пре неки дан и остаде жива, министарка државне управе и локалне самоуправе, Марија Обрадовић, да се примена Закона о систему плата запослених у јавном сектору одлаже за 2022. годину, због короне?!?
„О, боже, опрости им, јер не знају шта раде“, остаде забележено у Јеванђељу по Луки, а ова изјава министарке биће запамћена као права слика и прилика колико о свом послу (не) зна! Случајни посматрач могао би помислити да се на пословима око увођења платних разреда ради пуном паром, да се све само мало одложило, да смо спремни и вољни да нешто суштински променимо, а не само „пиаришемо“… Упућени ће, искусно, прокоментарисати: „Ахахааа!“
Дакле, од октобра 2018. године, када смо завршили део преговора о платним групама и разредима, када је Влада РС издала јасно саопштење и образложила став о зарадама у просвети (за три године, 34 посто повећања, јер толико заостајемо); од тог октобра, када смо мислили да је најбитније да финансијске ставове ускладе ММФ, Светска банка, српска Влада, синдикати… више о томе није проговорена ниједна једина реч! Изјаве званичника, попут поменуте министарке и пре ње, министра за те послове, Бранка Ружића, не могу да рачунам. Озбиљни смо људи. Крај 2018. године је свима нама недовољно упућенима, показао да има нека јача сила и од српске Владе и од ММФ-а и од Светске банке. Невиђена моћ непозната људском роду, једноставно каже: „Неће да може!“ Та бахата „Шоићев(ск)а“ реченица нама се дешава од потписивања Споразума о решавању спорних питања, 2015. године, када смо поверовали да смо неразумну државу приволели да коначно праведно дели новац.
Тако уђосмо у 2021. Мрднули се нисмо, још мало па три године! Ни око постулата се не договорисмо, ни Каталог занимања не завршисмо, нити утврдисмо који су критеријуми за напредовање кроз групе и разреде… Н И Ш Т А, али ето нама спаситељке короне, њу ћемо окривити због нерада надлежних, а у вези са платним разредима! Кривац је нађен! То што већ (најмање) шесту година каснимо, кога брига? Власт сигурно, не! Изгледа да су сви министри у свим Владама у Србији одавно знали за корона вирус, али су (са)знања крили! То, ваљда, да нас заштите, наши доброчинитељи од нас самих. Не би било лоше да се министарка Обрадовић распита како су ствари текле, јер ништа не почиње, нити се са њом завршава.
2. Велика или државна матура, друга је озбиљна ствар у просвети којој је погодовала корона. Четири године је бивши министар просвете давао изјаве о овој теми. Те овако ћемо, те онако ћемо, те на крају, никако нећемо… Истина је да се у овој земљи ни за шта не питају ни садашњи, а камоли, бивши министри просвете, али би за паре неко ипак требало да се пита.
Елем, о великој матури говорка се од 2003. Док су земље из бивше Југославије или што би рекли данас, Региона, уводиле овај испит, поправљале, усклађивале да би га довеле до оптималног, какав је у Словенији, ми смо кукали над својом судбином. Доказивали су (тадашњи) надлежни да нам је образовање фантастично само нам наставници не ваљају. То је било време када су бесмисле школске обуке продавали и држали они који не знају ништа о школи. Они који знају, све су се више повлачили. За време министровања Жарка Обрадовића, узети су зајмови, направљен концепт и договорено да полажемо 2011. године. Затим смо одустали, да још поправимо, изменимо и тако смо дочекали Шарчевића, 2016. године. Он поново узе кредит и чврсто обећа велику матуру 2021. па одложи (опет чврсто) за 2022. Садашњи министар је помери у недоглед. Знате зашто? Па да, због короне!!!
Треба отворено рећи, факултети никада нису прихватили држану матуру уместо пријемног испита, другим речима, концепт који факултетима избија новац из џепа, сва је прилика, никада и неће бити прихваћен. То је прва ствар коју озбиљан министар просвете мора да реши, али не разуме, неће да се замера, не може, не уме, нико га не слуша. Ми нисмо сазрели као друштво, систем, власт, да положимо испит зрелости. Како ћемо имати озбиљну велику матуру, а онда ићи на смешне приватне факултете (част изузецима), где се зна колико треба „искеширати“, па видети диплому или докторат са својим именом, а да се до високошколске установе ни не прошета!?
Ми имамо вирус одлагања свега и свачега. И то нема везе са короном.
Другим речима, Ружић је добио (пре)врућ „великоматурски“ кромпир и вероватно је морао да га узме. Сигурно је да он неће бити министар задужен за образовање у наредној Влади. Питате ме да ли сам видовита? Не, једноставније је него што се чини на први поглед. Ружић је већ сад одложио државну матуру, јер 2022. и надаље, неће бринути за српску просвету. Да има било какве амбиције, заказао би озбиљно испитивање модела. Тај који се прихвати посла, такође неће морати много да се секира, јер корона је крива за све… Ми смо стварно хтели, али прво ћемо узети кредит, па ћемо видети… Став Уније СПРС је јасан и давнашњи, без велике матуре нема сагледавања стања у образовању. Из наведених поступака видимо да је свима све већ јасно, док упућени горко коментаришу: „Ахахааа”.
3. Под тачком три је народна пословица: „Не липши магарче до зелене траве“, која је сада добила нову димензију и гласи: „Не липши магарче до опоравка друштва и економије од корона вируса“. Све у свему, магарац „липше“, а Ковид 19 постаје златни стандард за све што нисмо урадили.
Ипак једнога дана забране окупљања неће бити. Тога дана, мора се рећи: „Доста!” И почети све испочетка.
У Београду,
5.јануара 2021.
Председник Уније СПРС
Јасна Јанковић
ОД НАЈУГЛЕДНИЈЕ ДО НАЈРИЗИЧНИЈЕ ПРОФЕСИЈЕ
,,Држава неће много изгубити ако нема добре обућаре, само ће Атињани бити лоше обувени, али ако нема добре учитеље, онда се доводи у питање опстанак једног народа, будућност једне нације“, говорио је Платон, у четвртом веку, пре нове ере. У 21. веку више нико не помиње малобројне обућаре, а о учитељима нико не води рачуна. Ипак, Кризни штаб и Министарство просвете, отишли су и корак даље, па је доведена у питање здравствена безбедност учитеља, остављених на милост или боље рећи, немилост епидемиолошкој пошасти. Ковид 19 је зауставио свет, али не и непосредан рад учитеља у настави!
Био је ово још један ударац у низу од стране одговорних, на професију која је, могу слободно рећи, као мало која или готово ниједна, толико девастирана да више изгледа и није битно да ли ће је, ко и како обављати. Како је могуће да смо од некада првих и угледних, постали грађани другог реда, небитни за државу и нацију? Управо ону државу и нацију чија будућност зависи од нас, учитеља?!
Крајем првог полугодишта, када смо излажући се свакодневном ризику од заражавања коронавирусом као последњи Мохиканци остављени у учионицама и када смо часно обављајући свој посао стрепели за здравље ученика, њихових и наших породица, док су остали делови образовног система прешли на безбеднију онлајн наставу, да ли се то зове неодговорна држава или угрожавање живота и здравља!?! Ако нису раније, сви су ове године разумели речи професора у Шумарицама:
,,Пуцајте, ја и сада држим час!“
Овдашњи челници Кризног штаба и ресорног Министарства не сетише се ни нас, ни наших ученика, а ми смо и поред свега у учионицама одржали све часове у првом полугодишту, радећи у две смене.
Можда за оне који одлучују о професијама од посебног значаја и интереса, професор разредне наставе и није неки значајан професор или је пак суперучитељ са суперимунолошким одговором. Нажалост, подаци са
терена говоре у прилог првој тези, јер смо до 18. децембра, када је званично почео зимски распуст, имали велики број заражених учитеља и ученика, као и оних који су били у самоизолацији.
Док су надлежни тврдили да немамо забрињавајући скок оболеле деце, а децу млађег школског узраста нису ни тестирали (?!?), свакодневно смо били сведоци пораста броја заражених учитеља за које се из дана у дан тражила замена више. Како је вирус био све присутнији, тако је расла и наша забринутост за колеге и ученике. Стање емоционалне узрујаности учитеља умногоме је деловало и на наше ученике. Познаваоцима педагошке психологије познато је да стрес и забринутост учитеља, неповољно утичу на психичко стање ученика, посебно када је реч о деци млађег школског узраста и на њихову емоционалну стабилност, јер ученици тада постају напети, мање концентрисани и не могу да испоље знање, радозналост и креативност.
Изгледа да су упућени у епидемиолошке прилике, неупућени у педагошко-психолошке неприлике које њихове одлуке могу имати као последицу. Стога нека добро промисле (?!?) и одлуче, уколико се непосредан рад у другом полугодишту не буде реализовао у старијим разредима основног и средњем образовању, да и млађи разреди пређу на онлајн наставу, јер према речима филозофа:
,, Све што се деси једном, не мора да се деси поново, али све што се деси два пута, сигурно ће се десити опет.“ Не заборавите да смо од почетка епидемије већ два пута из непосредне, прелазили на онлајн наставу.
Зато, драги родитељи, старатељи и ини, уздамо се у вашу разборитост и помоћ, када негде пред 18. јануар сазнамо брилијантне идеје струке и неструке из Кризног штаба.
Срећна нам била 2021. и да се ова корона агонија никада више не понови!
У Чачку,
28.децембра 2020.
рук. Ресора за образовни систем УСПРС-а
Весна Јеротијевић
У СУСРЕТ НОВОГОДИШЊИМ ПРАЗНИЦИМА
Просветни радници ни ове године не треба да се надају „новогодишњим поклон честиткама“, иначе намењеним запосленима у државном сектору. Не треба да се надају ни праведним платним разредима, на основу којих би сви запослени у државном сектору имали подједнака почетна примања на основу степена стручне спреме.
Давне 2015. године обманули су нас својим потписима и вратили у учионице. Нисмо никада добили ту Светосавску награду у износу од око 5000 динара, а не дочекасмо ни платне разреде. Ускоро ће пустити и запошљавање, а уз толики број технолошких вишкова које су синдикати с великом муком успевали да распореде, питање је како ћемо почети наредну школску годину.
С друге стране, током протеклих месеци наметнут нам је преконормни рад, коришћење личних средстава за подршку онлајн учењу, куповина заштитних и дезинфекционих средстава... Колеге које су се заразиле у школи, на радном месту, препуштени су сами себи да се сналазе, како би се истестирали, али и излечили, сами плаћали лекове, а многи од њих и скупе дијагностичке прегледе и изван места свога становања.
Многе колеге у међувремену постадоше уредници и режисери дигиталних материјала који се емитују на РТС-у. Просвета је робље којему се може наметнути терет попут Атласовог наслеђа, али када је реч о заради, онда смо најгори.
Ученици у крцатим учионицама, преко броја и преко захтева савремене образовне методологије рада, све зарад уштеда, па сад школе бију битку на хиљаду фронтова како би одржали тај образовни ситстем у функцији, а да не и говоримо о условима и потребама које изискује ова пандемија.
„Крпи, па закрпи“ је основа методологије коју намеће држава просветним радницима, да спроведу све законе и законитости унутар образовног система и обезбеде неометан процес учења, без икаковог улагања.
Тражимо хитно увећање којефицијената, исплату свих заосталих Светосавских награда и већа улагања у образовни систем сходно реалним потребама!
С поштовањем,
У Чачку, 23.12.2020.год.
Руководилац Ресора за финансије, аналитику и чланство УСПРС
Владимир Аџић
-1.jpg)
