ЗАХТЕВ МИНИСТРУ

КОГА МИ ТО ЛАЖЕМО

Кога ми то лажемо?!

,,Лажемо да бисмо обманули себе, да утешимо другог; лажемо из самилости, лажемо да нас није страх, да охрабримо, да сакријемо своју и туђу беду. Лажемо из љубави и човечности, лажемо због поштења.“

Цитат из романа Добрице Ћосића, могао би просветним радницима у Србији послужити као својеврстан алиби за лаж, један од највећих грехова. Међутим, у школама од почетка другог полугодишта, тај грех се другачије котира, посебно када смо ушанчени између заглавља на почетку табеле коју свакодневно попуњавамо и броја који у њу треба да упишемо.

Број ученика са потврђеном инфенкцијом Ковид-19, стоји на почетку табеле у чијим пољима су уписане нуле или су поља једноставно прецртана, иако у одељењима имамо већи број изосталих ученика, у просеку од пет до десет. Шта да упишу искрени и одговорни учитељи и наставници, којима такав податак нико није доставио?! Уколико и имају сазнање о томе да је неко од родитеља или чланова породице ученика позитиван на коронавирус, готово увек изостане информација да ли је и сам ученик заражен, а разлози за то су бројни. Први и основни је тај што децу ретко када тестирају, јер деца обично имају блаже симптоме или су асимптоматска.

Уколико све прође за дан-два, ученик се враћа у школу без лекарског уверења да је здрав и да може да похађа наставу, јер сваки изостанак до три дана могу да оправдају родитељи. И тако друго полугодиште тече ли тече…

Сходно подацима са терена, којима иначе почињу изјаве за медије министра Ружића, ситуација не да није забрињавајућа, него је задовољавајућа! Свакако да јесте, ако је податак са терена поменута табела, која нам се свакога дана изнова доставља на потпис и унос података. Фарса у којој несвесно учествујемо, више је од пуког броја у табели. Табеле се сумирају, па се форматирају и онда нам се мозгови испирају.

Локалне самоуправе и школске управе проследе даље податке до којих нисмо дошли, јер од нас се не тражи да наведемо колико нам ученика није на настави, то никога не занима, већ само број ученика код којих је потврђена ковид инфекција, а нула је у збиру увек нула. Док у школама нема позитивних бројки, бар у већем броју, сви смо на позитивној нули.

Главне препоруке и мере за превенцију и контролу Ковида у школама, одавно су заборављене. Мере заштите као што су чишћење површина и дезинфекција учионица, ходника и тоалета, између смена више се не спроводе због недовољног броја помоћних радника и недостатка дезинфекционих средстава. Док се квадратни метри које треба чистити, повећавају, број теткица се из године у годину смањује, али ни тим подацима се нико не бави. Локалне самоуправе се уместо набавком дезинфицијенаса, баве прикупљањем и „шеровањем“ магле.

Ношење маске, као мера заштите у школама од самога почетка није била јасно дефинисана, па се самим тим одомаћило лично тумачење сваког појединца, када је ова мера у питању. Носити или не носити маске, питање је- Кад? Кад ученик седи, а не одговара или само онда када одговара? Када се удаљи са свога места или док борави у школским просторијама? За време одмора или само на часу? Увек или понекад, преко уста или испод носа, тек оваква упутства довела су до хаоса који данас имамо на терену.

Министар каже да се мере поштују, што је тачно. Разлика је само у њиховом тумачењу. Како их ко тумачи, тако их и поштује. Просветни радници једино не поштују себе и свој рад. Долазимо у школу болесни, док нам не пронађу замену, ревносно бележимо податке о зараженим, уместо да обавештавамо о броју одсутних ученика, радимо у инфективно компромитованом окружењу, не питајући се кога лажемо?

Обмањујемо себе, да бисмо утешили друге, из самилости, јер нас за нас није страх.

Охрабрујемо, како бисмо сакрили своју и друштвену беду. Лажемо из љубави према професији и човечности, лажемо због поштења.

А Ви, министре?

У Чачку, 1.фебруара 2022.

Руководилац Ресора за образовање УСПРС-а

Весна Јеротијевић

АКАДЕМИЈА УСПРС

Унија синдиката просветних радника Србије, у сусрет Дану Светог Саве, 22. јануара 2022. године у Прес центру у Београду, одржала је Свечану академију „У почетку беше реч (логос)“.

Академију је отворио Преосвештенство Епископ топлички Господин Јеротеј викар његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија. У свом обраћању подсетио је на значај образовања и образованости народа не само у погледу индивидуалног човековог напредовања и развоја, већ и зарад јачања моралних и духовних капацитета неопходних за унапређивање и промене унутар друштвених односа на боље.

О имену и делу Светог Саве на Академији говорили су теолози, филозофи, социолози и књижевници, полазећи од „речи“ као основне вредности човека и света, а која уједно обележава Савин пут и живот, како током одрастања у очевом дому, тако и по узимању монашких одора у руском манастиру Пантелејмон.

И „на почетку беше реч“, налази се исписано у Јеванђељу по Јовану. По учењу хришћана реч полази од Бога, која је у Богу и из ње све настаје, и живот и светлост, вид у човека, тело, истина…

Говорећи о „речи“ – логосу, др Александар Милојков, вероучитељ у „Земунској гимназији“ и др Ђорђе Петровић, ђакон и професор догматике у „Богословији Светог Саве”, истакли су вредност „логоса“ кроз теолошка схватања и мисли, као основу из које је све постало и из које све постаје. Кроз ту величину подвукли су значај имена и дела Светога Саве.

У филозофским разматрањима „логоса“ полази се од суштине језика као мишљења, сагледавања и изношења истине. Логос је сила која људски говор чини разумним, мисао логичном и целокупну природу смисленом.

О поимању логоса код филозофа, говорио је др Никола Стаменковић, опредељујући се за посебан сегмент тумачења логоса кроз постојање/непостојање граница за реч. У свом излагању, позвао се на логичко – филозофски трактат Лудвига Витгенштајнa, кроз које је указао на сталну потребу детаљнијег тумачења и анализе језика (логоса), како би се дошло до његове стварне логичке структуре, која може бити „замагљена“ спољашњом граматичком конструкцијом. Све учесталију фразу „Границе језика су границе света“ коју је лично уочио код наставника страних језика, означава као несхваћену у својој основној структури, чисто преузету да се означи нешто што није, па се тим таквим преношењем сама реч умањује.

Реч је друштвено условљена творевина, мења се и прилагођава потребама и условима друштвеног рада и развоја. Да реч живи, расте, развија се, мења, изумире и поновно „рађа“ у неком новом облику, сведоче векови и столећа. Те промене често буду неминовност, односно природан след због појаве иновативних процеса и/или односа, а неретко су условљене и изменама у законским регулативама једне државе и њеним прописима.

Истичући српски логос и његову вредност, др Слободан Рељић, социолог и новинар, указао је на промене у српском законодавству којима се неупитно и некритички захтева преузимање одређених вредности, супротно светосављу и хришћанству. Поређења ради, указао је на живот Светог Саве наводећи да се он у свом раду сусретао са паганима, али не и Содомом и Гомором, што је за то време били неприхватљиво. Данас у нашим највећим насељима, мегаполисима народ се саображава са Содомом и Гомором, пагана скоро и да нема, а хришћанске вредности и морал се одгуравају на најгори начин преко свих институција којима располаже једна савремена држава, преко школа, академија наука… Народни логос се обесмишљава, па је сасвим неизвесно до када ће и реч Светога Саве живети међу нама.

О логосу, Ненад Гугл, професор књижевности у „Трећој београдској гимназији” и писац, полазећи од услова савременог информационог друштва, унутар које се логос развија, истиче четири нивоа схватања речи. Најпростији облик је информација, која нема снагу и коју човек прихвата без промисли и размишљања. Други ниво схватања речи је знање, које носи неко самоостварење и даје моћ, али ограничену моћ, која човека подједнако може водити и самоуништењу. Трећи ниво је мудрост у речи, ниво на којему се разликују добре од лоших ситуација, сагледавју полседице и усмеравају путеви. Највиши ниво је када реч гледамо као предвиђање, односно када не бирамо бољу или лошију ситуацију, већ сами стварамо ситуацију. На овом нивоу човек је спосебан да покрене превенцију, да сагледа неке полседице и да их спречи, какве су примера ради горе поменуте промене законских регулатива.

О српском логосу говорио је и Миодраг Којић, оснивач Удружења за одбрану ћирилице „Добрица Ерић”. Удружење истиче значај чувања српског логоса, кроз чување ћириличног писма. Оно што посебно поражава у њиховој борби, је чињеница да се боримо против нас самих, јер они који наше писмо полатињавају смо управо ми сами, под утицајем владара новог светског поретка. На крају свога обраћања, поздравио је рад Уније СПРС и упутио позив за уједињење просветних радника у борби за очување српскога језика и писма.

Академију „У почетку беше реч (логос)“ затворила је Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника Србије. Упутила је захвалност у име организације коју представља свим говорницима и гостима из Ниша, Чачка, Сремске Митровице, Крушевца, Краљева…

У тумачењу „логоса“ позвала се на Фаустово филозофско промишљање, које се заснива на питању: „Шта је било на почетку?“. Он је кренуо од речи, као основе сваког постојања, потом је издвојио ум, па снагу и на крају дело. И то је нешто што обитава у сваком човеку. Ми имамо реч, имамо ум, имамо снагу и имамо дело у Светом Сави. Оно што треба је да сада будемо довољно мудри, па да идемо тим тежим путем и водимо њиме наше ђаке.

Јасна Јанковић је указала и на свеприсутни неолиберализам који се одражава и на „логос“ у сваком његовом тумачењу и схватању. У том неолибералном капиталистичком свету доминатно је и одсуство православља и „реч“ Светога Саве.

Позивајући се на народну причу о Светом Сави, кроз коју му се ђаво обраћа питањем о величини његовога Бога оца и моћи да земљу кроз орах протера, Јасна Јанковић је указала на сав труд просветних радника Србије да остану на том путу Светосавља и заједно се изборе да образовни систем провуку и кроз те „иглене уши“ с надом да ће с друге стране бити боље.

Академијом је модерирала Весна Јеротијевић, руководилац Ресора за образовни систем.

ИНФО УСПРС