ЗАОКРУЖИ ОБРАЗОВАЊЕ – МИЛОШ МРДАК

Био би ред да нас сада дочека и поздрави неко из Владе, испред које се налазимо. Но, на то овде нисмо навикли. Да вас поздравим ја, али како? Да кажем добродошли, то не могу, јер знам да овде добродошли нисмо никада. Ми смо, заправо, и дошли зато што од добра не долазимо.

Ових дана, када помислим на одлазак на овај протест, јављају ми се и мешају два осећања – осећање страха, и осећање срама. И једно и друго су произашли из сазнања да сам свој век, и животни и радни, провео тражећи правду. Добар део тог времена овде. И заиста, ја сам почео сам да се плашим долазака у Београд. Не смем ни да кажем људима где ћу, одмах кажу – аха, опет на протест! Више сам времена провео испред Владе Републике Србије и Министарства просвете, него у Кнез Михаиловој или на Калемегдану.

Поред храма божјег само прођем, прекрстим се и – овде. Ово је за просветне раднике одавно постало најпосећенија туристичка десетинација и највећа атракција. Из тог разлога, за почетак, предлажем, ако ништа друго, да по нама бар назовете једну од ових улица. Учитељска улица, Трг просветних радника, Наставничко ћоше, или томе слично…

Ако вам ово случајно личи на хумор, онда је црни. Јер, нашу шалу је одавно ђаво однео. Зато више нећемо долазити са својом професионалном пристојношћу и људским обзиром. Не, јер ви нас лажете. Лажете нас годинама, деценијама, лажете нас читавог живота. Ја одавно верујем више хороскопу него вама.

Недавно су колеге из синдиката биле на неким преговорима, и овако сам рекао Аџићу: Аџо, мораш бити попут сабље – не иди без потребе, не враћај се без резултата! Главу горе и мрко гледај, а мрко беседи. Са свим оним што имате и са чим одлазите, понесите и мало више храбрости и чврстине. И лупи вратима кад улазиш, а не кад излазиш. Као кад је књаз Милош слао у Стамбол представнике на преговоре и рекао им – па кад дођете тамо, а ви се укурчите,! Е, тако ћемо одсад.

Ако они лупе шаком о сто, ви лупите још јаче, и то два пута. Примедбе да овај протест нема смисао и јер ћемо куцати у врата куће која је празна, ми нисмо прихватили као разлог да одустанемо. Празна је ова кућа за нас поодавно. А на примедбу да је Влада, а тиме и министарство просвете у техничком мандату, ми одговарамо да су они у техничком мандату од самог именовања. А можде и одувек. Није ни важно у каквом је мандату садашњи министар, и када ће доћи неки други. Није, зато што министарство просвете добија само онај који је остао као вишак и незбринут у расподели моћи. Наше министарство увек остаје на крају.

Неважно. Више дође као казна неком. И тако годинама. Па није просвета да се само удоми неки, углавном неспособни партијски кадар, већ је просвета један од основних стубова сваког цивилизованог и демократског друштва, a стратегија образовања је дугорочна инвестиција која се мери не новцем већ памећу и знањем и из које се рађају најважније категорије сваког друштва –
образовање и васпитање.

У срећним и демократским државама и системима се оваква питања не решавају штрајковима и протестима, нема потребе за тим. Ми, ево, морамо. Ко зна по који пут, ко зна откад, и ко зна до кад. Но, мени и даље није јасно око чега треба да преговарамо. Наши су захтеви познати и јасни одавно. И стоје пред њима, на том столу. Значи, данас овде нисмо да вас молимо, нисмо овде да од вас просимо, данас смо ту да вас још једном, опоменемо да се коначно дозовете памети и радите што треба да радите, или, ако то не знате, пустите оне који знају. А они који то знају су овде, то смо ми. Узмите првог из ове масе, било кога, И ето вам доброг министра и доброг решења. И то је један од разлога што смо овде, да на време размислите о свему овом. Па, да просимо од црног ђавола, до сада бисмо нешто испросили и искамчили, а од вас не можемо да измолимо да нам вратите оно што је наше и што сте нам отели. Ово, господо није ваша својина.

То је наше и ту треба ми вама да одређујемо колико ћете бити, остати и разговарати, а не ви нама. Ту ћемо ми вама да притежемо звоно по коме ћемо радити и преговарати, јер ми проводимо радни век између два звона и тачно знамо шта можемо и морамо за то време да урадимо. Ви сте пролазни, од данас до сутра, од априла до априла, ми смо трајни и вечити. Док траје људи и ми ћемо трајати. Наш рад, као и наше активности почивају на вери да можемо променити оно што није добро. Тако је у нашем просветно-педагошком раду, тако је и овде данас. Ми смо научени да проценимо и оценимо шта није добро. А није добар пут којим нас водите. Свакодневно слушамо о моћи и богатству појединаца из власти, и кад то чујем спопадну ме ужаса пламови. Размислите ли некад, бар кад на бога помислите, колико год у њега неверовали, од колико сте нас то узели, од колико наше муке, да би ви имали толико колико вам није потребно. На рачунима широм света вам леже стотине хиљада па и милиона евра. Станови, компаније, моћне тетке, браћа, рођаци…

Знате ли да сте јефтинији управо онолико колико скупих ствари носите на себи и са собом. Ево, протести на све стране. Протестују сељаци, радници, трговци, еколози, научни радници, домаћини отерани са својих имања, ми… па, није ваљда да су сви ти људи непријатељи сами себи и држави, каквим их ви називате. Онда имате превише непријатеља… И не смете нам рећи да се ово не тиче нас и да је то политика. Све што се дешава у нашој земљи нас се тиче. Ми смо они који морају да знају одговоре на сва питања. Нас питају, треба да објаснимо, да поучимо, то нам је занат и обавеза. И сад се шепурите и хвалите делећи неуком народу милостињу, коју сте опет од нас отели 2014, и на којој треба још и да вам буду захвални. Оно јес, нама не дате ни толико, ни милостињу.

Истина, најавили сте и то недавно, ако будемо добри. Као ЈЕДНОКРАТНУ ПОМОЋ! Помоћ, председниче! Кажете да ћете нам то доделили. Да ми то назовемо правим именом, нећете доделити већ уделили. Не помажите нам тако, не треба. Зашто постављате такве зидове између нас? Постоји један зид у свету који треба да буде симбол и опомена да се уклоне сви други зидови зла међу људима. Један од њих је и зид ћутања и неразумевања који сте сазидали између нас и вас? Више не може да остане на опоменама и захтевима и да се ништа не мења. Мењаћемо ми, а оно што ћемо променити је једно од најосновнојих права, да вратимо себи право на штрајк. То је
давнашња тековина, тај дан се празнује свуда у свету, и он постоји свуда у свету где не влада диктатура. Овде ће бити та скупштина, биће мали овај простор да нас прими, носићемо у рукама праве дипломе, стечене знањем, оверене искуством и поштовањем поштених и вредних које смо учили свему што је добро, и ми ћемо усвојити тај закон који ћете морате да потпишете или… или ви или ми. Биће толико храбрих људи, биће ови који су данас овде, и то је довољно, док се остали не пробуде и ослободе страха, сујета, жеље за влашћу, а хоће, морају једном, да једном кренемо напред и да се види ко смо и колико вредимо. Они који вреде. Размислите о томе, и ви, колеге, и ви горе. Ово што смо ми, наш је избор. И то где сте ви избор је ваш. Оно што смо ми дужни и обавезни, редовно испуњавамо, и више од тога. Оно што сте ви дужни, морате испунити, а до сада то нисте ни радили ни урадили. Обећали сте то, потписали сте то.

Ми смо научени да радимо, а ви нам објасните како од тог рада живимо са оним што добијамо. Ето, долазећа господо, садашњи технички и будући министри, имаћете о чему да размишљаш док заседнете у фотеље. А ми ћемо вам, вероватно, овде пожелети добродошлицу, на време …

Април није далеко. Април у Београду.

Милош Мрдак, наставник српског језика и књижевности из Катића