МАНИТЕ НАС СЕ ШАРЧЕВИЋУ, ТРАЖИМО ОСТАВКЕ И ЧЕКАМО СПАС!
Министарство пропасти, неуке и технолошког насиља
Када Никола Пашић изговори чувену реченицу: ,, Спаса нам нема, пропасти нећемо“, у тренутку када је српска војска дошла до обале мора, то није било без основа, јер му је цар Николај II рекао да ће учинити све да помогне Србима. Сличну помоћ, са временском дистанцом од једног века, најавио је и кандидат за новог министра просвете, августа 2016. године, Младен Шарчевић, обећавајући да ће радити на побољшању квалитета образовања и ефикасности тог процеса. Том приликом, изјавио је да су кључне речи у његовом будућем раду на челу тог министарства побољшање квалитета образовања и ефикасност, а не новац и слава.
Оснивач и генерални менаџер образовног система ,,Руђер Бошковић“, прву приватну школу основао је као стручни оснивач, без свог капитала. Новац из буџетских средстава за просвету и науку, као и слава нису изостали, док су кључне речи остале закључане и заборављене. Под министром Шарчевићем, образовање у Србији доживело је потпуну пропаст. Након пада Београдског универзитета на Шангајској листи, поражавајућих резултата на PISA тестовима, Национално тело за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању Србије (НАТ) изгубило је статус пуноправног члана Европске асоцијације за обезбеђење квалитета у високом образовању (ENQA) и стављено је у статус ,,под надгледањем” и након велике бруке на малој матури 2019. суочили смо се са још једним пропустом/допустом ресорног Министарства којим су подаци из електронског дневника доступни на порталу чији је власник приватна фирма.
Компанија ,,Tesla Software“, која је учествовала у програмирању електронског дневника у Србији, поред тога што рекламира свој нови портал у ес Дневнику, истовремено преко тог алтернативног портала могуће је приступити подацима из електронског дневника шифром и лозинком коју су одредиле школе, чиме је директно угрожена заштита података о личности. Према писању медија, Министарство просвете спровело је јавну набавку софтвера електронских дневника, на којој је услове могла да испуни само једна фирма, погађате ,, Тесла“.
Недавно уведено ванредно стање тестирало је онлајн образовање. Просветни радници пронашли су начин рада који им је највише одговарао ( Viber, Email,Google Classrooom, Moodle...) и помоћу самосталних ресурса, сопственом техничком опремом, великим залагањем, успевају да се изборе са новим захтевима наставе. Били су принуђени да сами обезбеде и финансирају приступ образовној технологији ( рачунару, таблету, интернету), док се инструкције које долазе од стране Министарстава стално мењају. Почиње својеврсна тортура над струком која се ни за шта не пита и каја се додатно финансијски исцрпљује, док су министар и Министарство једини ,,заслужни“што школска година није изгубљена.
Гостујући у Дневнику РТС-а, министар Шарчевић је рекао: ,,Испоставило се да смо имали веће капацитете него што је у почетку било процењено “. Да, имали смо МИ, просветни радници. ,, Ово је било : седај у авион и вози, да ли си знао или ниси није те нико ни питао“, рекао је министар. Сагледавајући целокупну ситуацију намеће се само једно питање: Да ли је било пилота у авиону?! Иако министар наглашава да није било ,,лутања“, стиче се утисак да је лутање њихово путовање у будућност српског образовања. Уведене су новине, од септембра ученике првог циклуса основног образовања, ђаке прваке, очекује нови насатавни предмет под називом Дигитални свет, који ће заменити Пројектну наставу, а предавачи ће бити насатавници разредне наставе. Још једна у низу дигиталних новотарија за дигитализацију образовног процеса, а дигитализација подразумева све оно што рачунари могу да ураде уместо нас.
Ако је пандемија вируса корона зауставила свет, показала је и све слабости појединих система који у том свету ,,функционишу“. Да образовни процес дигитализацијом слаби, уверили су се , како наставници, тако и родитељи и ученици. Изгледа да се у то уверио и министар лично, али само делимично, па ће сада мала матура бити ,,полудигитална“. Онлајн проба урађена на 66 хиљада ученика, показала се као потпуни дебакл, иако је министар данима уверавао јавност у супротно. Међутим , када је требала да се уради онлајн проба, министар је ударао у сва звона, док се о новом пробном испиту готово не прича. Питамо се зашто? Хвалио се како је за онлајн пробу мале матуре поделио телефоне и таблете, а сада као да нема визире, рукавице и маске. За време пробе радило се на побољшању платформе, а сада се не ради на општој дезинфекцији школских простора у којима ће се обавити предфаза мале матуре. Вероватно да су, и сами свесни одређених епидемиолошких ризика, дозволили да ученици два теста ураде код куће, да би, према речима министра ,,осетили тест“. Пробни тест из математике мали матуранти радиће у уторак, 2. јуна, а полагање завршног испита заказано је за 17, 18. и 19. јун 2020. године.
Министре, оправдано страхујемо да ћете ви сносити сву одговорност овакве одлуке, јер ће у току полагања завршног испита у основним школама бити ангажоване десетине хиљада запослених, а епидемиолошка ситуација још увек није стабилна.
- Због незавидног материјалног стања, јер смо опет испод републичког просека!
- Због 34 хиљаде просветних радника у систему који раде на одређено време.
- Због тога што немамо праведне платне разреде и озбиљну стратегију образовања.
- Због чињенице да смо свакој власти само предизборна тема, а не озбиљна инвестиција.
- Због најбољих који одлазе и најгорих који заузимају одговорна места.
- Због тога што се знање стиче, а код нас купују дипломе факултета и докторати.
- Због авиона без пилота! Дезоријентисаности образовног система у који се деценијама не улаже!
Маните нас се Шарчевићу, тражимо оставкe и чекамо спас!
У Чачку, 31.маја 2020.
Весна Јеротијевић, рук. Ресора за образовни систем УСПРС-а
ОНЛАЈН НАСТАВА НА ПРОВЕРИ
гост Звонимир Јовић, потпредседник УСПРС
У најновијој епизоди емисије „Међу нама“, која се емитује на телевизији Нова С, тема једног дела била је и онлајн настава у школама у Србији.
И родитељи и деца су, заједно са наставницима, прегурали онлајн наставу која је у Србији, као и широм света, организована због пандемије коронавируса.
Међутим, и даље су сви збуњени – до када траје онлајн настава, ко завршава данас, ко мора да “иде у школу” још три недеље, до 20. јуна… питања су на која одговоре ишчекују не само родитељи.
Да ли су се боље снашли родитељи или деца, да ли је било тешко учити “на даљину” и обезбедити услове за овакав вид школовања из свог џепа, само су нека од питања на које одговоре дају Звонимир Јовић из Уније просветних радника Војводине и Гордана Племић из Удружења “Родитељ”.
Извор: Нова С
ЈОШ ЈЕДАН ОНЛАЈН ФИЈАСКО
После ученика осмог разреда, МПНТР је и наставнике још једном изложило стресу. Наиме, наставницима појединих школа пре недељу дана стигао је имејл директно из ЗУОВА, уз захтев да се пријаве на обавезни семинар „Дигитална учионица / дигитално компетентан наставник – увођење електронских уџбеника и дигиталних образовних материјала”.
У понедељак, 25. 5. 2020. (наставници су позвани да приступе платформи), систем је падао целог дана, наставници су све време безуспешно покушавали да се улогују, а они који су некако прошли, морали су да раде све поново, јер би их систем само избацио. Тек понеко је могао уз много среће да прође предвиђени део обуке. Већини је „техничка подршка” одговорила да је систем преоптерећен и да покушају сутра, јер ће бити продужен рок. To „сутра” је било јуче, а ситуација није боља, јер систем и даље избацује учеснике обуке.
Зашто је на обуку истовремено позвано неколико стотина наставника, без провере могућности система? Да ли су наши наставници покусни кунићи импровизоване дигитализације? Зар није могло да се сачека са овом обуком до половине јуна, када су наставници мање оптерећени? Ко је заборавио на циљ ове обуке – професионално оснаживање наставника за коришћење савремене информационо-комуникационе технологије у свакодневној настави? Шта би се десило да ми пред своје ученике долазимо овако неспремни?
Далеко од тога да наставници не желе да буду дигитално писмени, што су и доказали својим сналажењем у различитим видовима онлајн наставе за време ове пандемије. Дигиталну компетенцију нашег образовог система обезбедили су наши наставници својим знањем и финансијским средствима, али нису очекивали да их уз провере знања и закључивање оцена неко малтретира цео дан, јер се опет неспреман упустио у обуку којој није дорастао.
Дигитална настава сјајно функционише, тако бар министар каже.
Наравно, подразумева се да наставник има лаптоп и компјутер код куће, добар и брз интернет, средства да плати телефонски рачун након позивања ученика који немају ни интернет ни лаптоп, и да докупи гигабајте на Гугл драјву, како би могао да прими и сачува све податке које је поставио/ла, и податке које су послали ученици. Ако немаш, не брини. Добићеш пацку од државе, јер си неодговоран. Али, немој да се жалиш. Можда немаш лаптоп, интернет, добар мобилни пакет или новац за Гугл драјв, али држава је ту да ти помогне. После два месеца дигиталне наставе, послаће те на онлајн обуку за дигитализацију и дигитализоваћеш се, не брини – ако уопште успеш да приступиш обуци.
У Чачку, 27.маја 2020.
Весна Јеротијевић, руководилац Ресора за образовни систем УСПРС - а
O СТРАХУ - Драган Матијевић
За гесло ове беседe изабрао сам мисао Симона Боливара, La libertador, каже овако: „Бог најупорније увек на крају награђује победом“. Оно што ћу говорити не односи се на вас који сте овде присутни, већ на оне који веома ретко или готово никад не долазе на ове еснафске скупове, али зато свуда стижу.
Оно што ме интересује у ствари, а свакако и вас, јесте нешто што данас нисмо говорили, јер колеге су углавном све време говорили о односу других према нама, хајде сада да видимо какав је однос нас према нама самима. Има ли у нашем поступку кривице или заслуге за све оно што нам се догађа или што ће нам се догађати?
У ствари и себи и вама хоћу да поставим питање: Шта се то догађа са нама? Шта се то догађа са српском просветом, односно просветним радницима? Откуд та летаргија, индоленција, равнодушност према овим надолазећи невољама? Покушаjмо заједно на то да одговоримо. Ево, напокон прича почиње.
Првог септембра Унија синдиката просветних радника Србије заказала је протестни скуп на Тргу Николе Пашића и један дан потпуне обуставе рада. Мислили смо лагано ће то да прође. Један дан штрајка није ништа опасно. Окупљање на тргу је у реду, разлози су у реду, људима су ставили руке у џеп, десет посто сваког месеца. Свако разуман би се побунио за то и надали смо се заиста великом одзиву људи. Не лежи враже! Шта се догодило? Од шест стотина школа, колико има у Унији, 190 је потпуно обуставило рад и педесет је било у законском штрајку. На тргу смо планирали негде око 1500 до 2000 људи, било је непуних 1000 људи.
Шта се то у ствари догодило? Сви смо се забринули, запитали, откуда та појава. Пошто ја нисам писао писмо мами, одавно и тати, пошто је то модерно, онда сам ја својим колегама написао писмо тражећи од њих одговор само на два питања: Реците ми да ли се слажете са тим да вам одузму десет посто од плате? И друго питање је било: Да ли сте спремни да бранити достојанство своје професије?
Након недељу или десeтак дана стигли су одговори. Одговор на прво питање које је у ствари реторичко, био је да се они не слажу са тим да им одузму десет посто. Ја сам рекао – Боже, хвала ти, још увек смо нормални, јер још увек знамо да је белина бела, а не црна. Какав тријумф памети!
Одговор на друго питање је био катастрофалан. Да ли сте спремни да браните достојанство своје професије? Шта су људи све писали, ја Вам не могу испричати: те прошло је време, те није још време, те нису прецизни захтеви, те организација нам је лоша… Један мученик је иступио из синдиката и написао образложење – нећу више да будем у Унији да ме води луди вођа. Мислим, човек је можда у праву.
И, од све те приче догодило се да су само два града у Србији, то је негде око тридесет школа, биле за то да до краја наставе борбу за достојанство образовног система. Све остало су, драге колеге, били изговори иза којих се нешто крило. Шта? Не знам.
Шта смо могли да урадимо? Да ли ћу као да Ксеркс наредим да се ишиба Егејско море зато што је изгубио битку код Саламине? Разлика је само што не бих ја шибао Егејско него Мртво море, а то би био само гест очајника. Нешто друго је у питању.
Оно што сам из разговора са колегама могао да закључим, оно што је посреди свега овога што нам се догађа, зашто смо индолентни, летаргични, равнодушни – јесте страх! Ми се у ствари, господо, плашимо, веома се плашимо. И, то онај страх најцрњи могући, нихилистички, који поништава сваку активност, сваку мисао и сваки смисао. А, Андрић каже – Страх је највеће зло зато што из њега произилазе сви остали пороци. То што смо лицемерни, што смо самољубиви, што лажемо, што се претварамо, то је зато што се плашимо.
Дакле оно што ми треба да урадимо, јесте да се ослободимо страха. Како? Пошто је страх сам по себи ирационалан и нема рационалних аргумената помоћу којих би га се ослободили, једини начин за то јесте да се са тим страхом суочимо. И, ево нам прилике да се суочимо. Како? Пред нама су два пута или две могућности. Први пут јесте – хајде да сагнемо главу док не прође сва ова олуја, невоља, мећава, а онда ћемо своје паметне просветне главице, кад све прође подићи говорећи како смо мудри и храбри. Овај пут јесте лаган, јесте безбрижан, лак, али погубан, господо. Из оног што смо јуче чули у Скупштини Србије на Одбору за просвету, могу вам рећи, ништа нас добро не очекује. Не да ће нам узети све што имамо, него ће узети и оно што немамо, буквално ће нам све узети. Ево почели су да нам узимају „преминули“ рад. Почели су да узимају синдикатима 12%, узеће нам следећег месеца 10%. Следећи пут ће нам укинути синдикат. Дакле, за неколико година ми ћемо доћи у фазу једне потпуне просветне пустоши у Србији.
Други пут јесте да се боримо, колико можемо и како смо то и до сада радили, а ми то морамо да урадимо, јер имамо зашта да се боримо.
Прво, не борити се против зла, а ово, господо, што нам се догађа јесте зло, то значи да и сами чинимо зло. Даље, ми знамо зашто се боримо. Боримо се за српско образовање. Боримо се дакле за будућност Србије. Ако то не учинимо сада, нико нам више неће опростити и обесмислићемо све оно што смо не само ми радили, него и сви људи пре нас.
И, следеће – зашто се боримо? Зато што смо ми васпитачи и што васпитач може да буде само човек који је уман, слободан и храбар. Само такав може да васпитава. Само такав може да учи, све остало је лицемерје. Не можете ви отићи на час историје и говорити о племенитости неког српског јунака, рецимо Карађорђа, или било ког другог, а онда ћете зато што ће вам директор одузети дневницу жртвовати своју професију. Па, то је лицемерје. Ту ће и деца да вам се смеју.
Зато можете рачунати на мене, а и ја на вас, сигуран сам. Ево, тридесет година сам у српској просвети и сигуран сам да има још двадесет, тридесет хиљада људи спремних да се боре до краја за српско образовање.
Завршићу са једном анегдотом, врло поучном за све нас, говори о Миши Ђурићу, нашем великом филологу, филозофу. Година 1942. у Београду, Немци су решили да обнове рад београдског универзитета. И, сада силом терају професоре универзитета да почну наставу. Оскар Данон, наш познати композитор, музиколог, долази код Мише Ђурића и каже му: „Хајде, забога Мишо почни и ти да радиш, видиш да ови Немци хоће да нас поубијају, ако не пристанемо.“ А Миша му одговора: „Лако је теби Оскаре, ти свираш дипле, а ја предајем етику.“
Тако и ми господо, ми не свирамо дипле, ми смо васпитани и наша дужност јесте да одрбранимо достојанство своје професије, да се не би осрамотили пред самима собом.
Завршавам једним стихом из песме Бранка Миљковића, „Кад сви буду писали песме“, а он гласи: „Ко не уме да слуша песму, слушаће олују“. Хвала!
У Београду, 11. октобар 2014.
Драган Матијевић, професор филозофије у Чачку, председник УСПРС од 2011. до 2015. године
.jpg)
