Ковид дан једне учитељице
Као ученица петог разреда, а то није било тако давно или је бар за мене било недавно, обрела сам се у кабинету за географију и сусрела се са наставницом, која је за тадашње прилике, имала једну необичну навику. Наиме, пред почетак часа би из своје торбе извадила антисептичку марамицу којом би најпре обрисала катедру, затим дневник и на крају хемијску оловку којом ће уписати час. Код ње на часу редари су после брисања табле и качења карте обавезно морали да оперу руке у тоалету и тек потом се врате на наставу. До краја осмог разреда није одустајала од свог ритуала, на који смо се како су године пролазиле навикли и ми, њени ученици.
Почетак школске 2020. године затиче ме, замислите, у истом кабинету за географију, јер сам после завршеног факултета, добила посао учитељице у школи у којој сам била ђак. Школска година је почела комбинованим моделом наставе и у учионици је друго одељење. Моја наставница географије већ неколико деценија уназад ,,одозгоре види све“, а тридесет година касније ритуал дезинфекције се понавља, понавља, понавља…
Свако јутро, пре почетка наставе, алкохолом из бочице прскам руке, дезинфикујем катедру и рачунар, а затим почиње час под маскама. Таблу бришем сама, без помоћи редара, сигурније је да сунђер не иде из руке у руку. Тако је емоционална припрема за наставну јединицу у уводном делу часа претворена у епидемиолошку меру. С обзиром да час траје 30 минута, одмах почиње његов главни део.
Суочена са свакодневном трком са временом и тензијом да ли ћу стићи да испредајем најбитније, већ више од два месеца покушавам да мотивишем на учење децу која шест месеци нису ишла у школу и која су онлајн завршила претходну школску годину.
Изазов дуплог посла са којим се из дана у дан суочавам, а да при томе не мислим само на то што после једне групе исто наставно градиво предајем и другој групи (која притом има час мање). Заврзламу додатно компликује чињеница да ученици који нису у непосредној настави завршили један разред, не могу да одговоре захтевима другог, па сам принуђена да паралелно обрађујем наставне садржаје четвртог и претходног (онлајн другог полугодишта) трећег разреда,
Иако се ритуал дезинфекције свакодневно понавља, коронавирус стеже свој обруч око наших школа. Настојање да се одржи физичка дистанца међу децом, као и захтеви да редовно носе маску и перу руке понављају се из дана у дан. Исцрпљују објашњења да није себичан онај ко не послужи другаре грицкалицама из кесице, већ је само епидемиолошки одговоран или да није безобразан онај ко не носи маску, само је епидемиолошки неодговоран.
Потпуно невидљива за све остале системе, крајње савесно покушавам да школски систем рада у непосредној настави учиним одрживим и колико је то могуће епидемиолошки безбедним, јер сам као просветни радник потпуно занемарена како у подели платних разреда, тако и у повећању плате због повећаног обима посла. Нема ме ни у оном бонусу од 10 хиљада динара који се најављује.
Мој рад је једино видљив у учионици у коју свако јутро улазим, према речима великог Андрића, са осмехом стјуардесе која зна да на авиону нешто није у реду.
22. новембра, 2020.
У Чачку Руководилац Ресора за образовање УСПРС
Весна Јеротијевић
ШКОЛОВАЊЕ ЗА ПОТКУСУРИВАЊЕ
ПОВОДОМ АКТУЕЛНЕ ЕПИДЕМИОЛОШКЕ СИТУАЦИЈЕ,
УНИЈА СПРС ИЗДАЈЕ САОПШТЕЊЕ
Ситуација је следећа, деца се не тестирају и појма немамо колико их је болесних, али поуздано знамо да их је много. Наставника је у школама све мање јер су или ковид позитивни или у изолацији због чланова породице. Појма немамо о броју јер се подаци не објављују.
Директори образовних установа се жале да им је све теже да организују рад јер нема ко да мења васпитаче/наставнике, секретаре, теткице, административно/финансијске раднике, домаре, а уз то су, у великом броју, неспособни.
Кризни штаб је једно хистерично тело Владе Србије које сигурно не помаже, а колико одмаже, видећемо на крају када збројимо губитке.
Сувисли предлог Уније синдиката просветних радника Србије, да се распуст продужи на недељу дана и да тако направимо застој у заражавању, у самом пику епидемије, није прихваћен. Ранији предлог да запослени са хроничним болестима пређу у онлајн учионице, одбијен је. Дакле, ову власт апсолутно не занима шта мисле они који изводе наставу, због тога што их ни само образовање не занима.
Питаће неко, шта је поента? Е, поента је то да је овде школа неважна. Битне су све пропратне активности око ње, играонице, школице, прославе рођендана, кафићи, клубови, тренинзи, турнири и све остало што је за школе везано.
Људи, грађанке и грађани, браћо и сестре, помозите запосленима у просвети! Не шаљите децу са симптомима грипа у школе! Не водите их у играонице, не шаљите на тренинге, колико год можете, спасите и себе и нас! Видите ли ви да 110 хиљада наставника и 25 хиљада васпитача овима у кризном штабу не значе ама баш ништа! Не слушају, не разумеју, не сарађују!
А ви у кризном штабу, који год да сте, срам вас било! Ако стварно мислите да последње у низу затворите школе (око чега нашу струку никада нисте консултовали), прво прекините рад свега наведеног!
У школу се данас улази са зебњом, али не због неозбиљности наставника, васпитача и ученика, већ због дезоријентисаних сигнала кризног штаба чија је сулуда стратегија: „Ако преживимо до сутра, видећемо шта даље!“
Београд 21.11.2020.
председник Уније СПРС, Јасна Јанковић
