ОД НАЈУГЛЕДНИЈЕ ДО НАЈРИЗИЧНИЈЕ ПРОФЕСИЈЕ

,,Држава неће много изгубити ако нема добре обућаре, само ће Атињани бити лоше обувени, али ако нема добре учитеље, онда се доводи у питање опстанак једног народа, будућност једне нације“, говорио је Платон, у четвртом веку, пре нове ере. У 21. веку више нико не помиње малобројне обућаре, а о учитељима нико не води рачуна. Ипак, Кризни штаб и Министарство просвете, отишли су и корак даље, па је доведена у питање здравствена безбедност учитеља, остављених на милост или боље рећи, немилост епидемиолошкој пошасти. Ковид 19 је зауставио свет, али не и непосредан рад учитеља у настави!

Био је ово још један ударац у низу од стране одговорних, на професију која је, могу слободно рећи, као мало која или готово ниједна, толико девастирана да више изгледа и није битно да ли ће је, ко и како обављати. Како је могуће да смо од некада првих и угледних, постали грађани другог реда, небитни за државу и нацију? Управо ону државу и нацију чија будућност зависи од нас, учитеља?!

Крајем првог полугодишта, када смо излажући се свакодневном ризику од заражавања коронавирусом као последњи Мохиканци остављени у учионицама и када смо часно обављајући свој посао стрепели за здравље ученика, њихових и наших породица, док су остали делови образовног  система прешли на безбеднију онлајн наставу, да ли се то зове неодговорна држава или угрожавање живота и здравља!?! Ако нису раније, сви су ове године разумели речи професора у Шумарицама:

,,Пуцајте, ја и сада држим час!“

Овдашњи челници Кризног штаба и ресорног Министарства не сетише се ни нас, ни наших ученика, а ми смо и поред свега у учионицама одржали све часове у првом полугодишту, радећи у две смене.

Можда за оне који одлучују о професијама од посебног значаја и интереса, професор разредне наставе и није неки значајан професор или је пак суперучитељ са суперимунолошким одговором. Нажалост, подаци са

терена говоре у прилог првој тези, јер смо до 18. децембра, када је званично почео зимски распуст, имали велики број заражених учитеља и ученика, као и оних који су били у самоизолацији.

Док су надлежни тврдили да немамо забрињавајући скок оболеле деце, а децу млађег школског узраста нису ни тестирали (?!?), свакодневно смо били сведоци пораста броја заражених учитеља за које се из дана у дан тражила замена више. Како је вирус био све присутнији, тако је расла и наша забринутост за колеге и ученике. Стање емоционалне узрујаности учитеља умногоме је деловало и на наше ученике. Познаваоцима педагошке психологије познато је да стрес и забринутост учитеља, неповољно утичу на психичко стање ученика, посебно када је реч о деци млађег школског узраста и на њихову емоционалну стабилност, јер ученици тада постају напети, мање концентрисани и не могу да испоље знање, радозналост и креативност.

Изгледа да су упућени у епидемиолошке прилике, неупућени у педагошко-психолошке неприлике које њихове одлуке могу имати као последицу. Стога нека добро промисле (?!?) и одлуче, уколико се непосредан рад у другом полугодишту не буде реализовао у старијим разредима основног и средњем образовању, да и млађи разреди пређу на онлајн наставу, јер према речима филозофа:

,, Све што се деси једном, не мора да се деси поново, али све што се деси два пута, сигурно ће се десити опет.“ Не заборавите да смо од почетка епидемије већ два пута из непосредне, прелазили на онлајн наставу.

Зато, драги родитељи, старатељи и ини, уздамо се у вашу разборитост и помоћ, када негде пред 18. јануар сазнамо брилијантне идеје струке и неструке из Кризног штаба.

Срећна нам била 2021. и да се ова корона агонија никада више не понови!

У Чачку,

28.децембра 2020.

рук. Ресора за образовни систем УСПРС-а

Весна Јеротијевић

У СУСРЕТ НОВОГОДИШЊИМ ПРАЗНИЦИМА

Просветни радници ни ове године не треба да се надају „новогодишњим поклон честиткама“, иначе намењеним запосленима у државном сектору. Не треба да се надају ни праведним платним разредима, на основу којих би сви запослени у државном сектору имали подједнака почетна примања на основу степена стручне спреме.

Давне 2015. године обманули су нас својим потписима и вратили у учионице. Нисмо никада добили ту Светосавску награду у износу од око 5000 динара, а не дочекасмо ни платне разреде. Ускоро ће пустити и запошљавање, а уз толики број технолошких вишкова које су синдикати с великом муком успевали да распореде, питање је како ћемо почети наредну школску годину.

С друге стране, током протеклих месеци наметнут нам је преконормни рад, коришћење личних средстава за подршку онлајн учењу, куповина заштитних и дезинфекционих средстава... Колеге које су се заразиле у школи, на радном месту, препуштени су сами себи да се сналазе, како би се истестирали, али и излечили, сами плаћали лекове, а многи од њих и скупе дијагностичке прегледе и изван места свога становања.

Многе колеге у међувремену постадоше уредници и режисери дигиталних материјала који се емитују на РТС-у. Просвета је робље којему се може наметнути терет попут Атласовог наслеђа, али када је реч о заради, онда смо најгори.

Ученици у крцатим учионицама, преко броја и преко захтева савремене образовне методологије рада, све зарад уштеда, па сад школе бију битку на хиљаду фронтова како би одржали тај образовни ситстем у функцији, а да не и говоримо о условима и потребама које изискује ова пандемија.

„Крпи, па закрпи“ је основа методологије коју намеће држава просветним радницима, да спроведу све законе и законитости унутар образовног система и обезбеде неометан процес учења, без икаковог улагања.

Тражимо хитно увећање којефицијената, исплату свих заосталих Светосавских награда и већа улагања у образовни систем сходно реалним потребама!

С поштовањем,

У Чачку, 23.12.2020.год.

Руководилац Ресора за финансије, аналитику и чланство УСПРС

Владимир Аџић

УЧИТЕЉИ, СРЕЋАН ВАМ РАСПУСТ!

Иако је зимски распуст период када нас, запослене у установама образовања, чекају посебне обавезе и послови у школи у којој смо радно ангажовани, свакако ће нам значити период предаха од рада у две и три смене и сталне стрепње за лични живот и животе наших ученика.

Није било лако. После шест сати непосредног рада у учионици имали смо и сате рада у онлајн окружењу за реализацију оних наставних предмета који нису били обухваћени непосредним радом у школи, али и са оним ученицима за које су нам њихови родитељи поднели захтеве за посебне услове рада, неки из медицинског разлога, неки из личног страха, а неки јер им је тако било лакше.

Уз то су нас чекали и оних 16 сати подразумеваних у четрдесеточасовној радној недељи запослених у установама образовања. И успели смо! Нисмо заостали са радом ни у стручним тимовима, одељењским, наставничним већима, дежурствима, вођењу педагошке документације, стручном усавршавању на семинарима, вебинарима којима су нас засипали...

Наш позив и наша смена никада се није завршила са последњим звоном у школи, тако да нам захтеви образовно - васпитног процеса ни сада нису представљали повод за заобилажење одговорности коју као учитељи носимо. Али оно што нам јесте био терет је неодговорност надлежних, према нама, нашој професији, нашим члановима породице...

Када је донета одлуку да се ученици, старији школарци, изместе у онлајн окружење, изнети су одређени статистички подаци на основу којих су се надлежни руководили при доношењу такве одлуке. А да не питамо о поузданости тих података, јер су и такви били аларм за хитно доношење додатних епидемиолошких мера. Тим статистичким подацима били су обухваћени и учитељи као наставно особље и ученици млађег узраста као део овог образовног система, да је нејасно како се дошло до закључка да је већа стопа трансмисије вируса Ковид-19 међу ученицима старијег узраста?!

Према последњим подацима којима располаже УСПРС, међу запосленима имамо близу 6% заражених и нешто мање од 4% изолованих. У тренутку када је донета одлука да се старији узраст измести у онлајн окружење било је око 2,5% заражених и исто толико изолованих.

Па онда не треба да нас чуди коментар епидемиолога задуженог за праћење развоја и ширења епидемије: „То је то“, када му с друге стране телефонске линије глас зараженог саопшти да је учитељ. Том констатацијом, даљи разговор се прекида, јер је ваљда и њему јасно како је дошло до инфекције, а да систем не може подржати даље кораке, односно изолацију свих оних лица са којима је учитељ био у контакту: ученици, њихове баке и деке, родитељи и њихове колеге с посла и други.

У чему је разлика између табле у учионици и слајда у онлајн учионици? Нема је! Разлика између непосредног и онлајн учења је у непостојању дистанце, у живој речи наставника, у индивидуалном раду, директном праћењу рада ученика, асистирању у процесу учења... Ако смо принуђени у непосредном раду да држимо физичку дистанцу, слово „ж“ постане нека чудна грађевина, попут неког далековода и тако даље...

Предраг Кон истиче значај социјализације кроз непосредан рад у учионици, а при томе је дао низ мера које код ученика млађег узраста једино могу развијати асоцијално понашање. „Немој делити ужину са другим учеником; не помажи му да устане, ако падне; немој му давати свој прибор за писање; не стављај своју јакну преко његове; склањај се од њега...“

У чему су онда бенефити тренутног непосредног рада у учионици, осим евидентног пораст броја оболелих међу становништвом? У протекле три недеље у Краљеву се број новозаражених увећао за 4170, што је око 50% од укупног броја заражених.

Неко је забринут што ће родитељи морати да раде са ученицима. Па зар у условима непосредно рада у учионици не морају?

У јуну је било сасвим извесно да пандемија није окончана. Још тада су из УСПРС говорили: „Опремајте школе, опремајте ученике, спемајте их за онјан наставу...“ Крајем августа, када је коначно стигао глас тадашњег министра и Кризног штаба, добисмо фамозне моделе уз пропратне коментаре „да не гледамо у ситна цревца, пробаћемо, видећемо...“ У та „ситна цревца“ побројаше се бесконтактни топломери, заштитне маске, дезинфекциона средства, прописана од стране Кризног штаба квадратура учионица, шта с ковид учионицама, шта са зараженим ученицима и запосленима, шта је с тестирањем потенцијално заражених, када у самоизолацију...

И лично сам се бунила када нас је један колега ословио „крдом“, а децу упоредио са „стадом“. Али су чињенице непобитне. На крају ћемо ми бити „крдо“ жртвовано да преживи... Неки Хипократовци дадоше себи за право да се понесу крајње нехипократовски, излажући тако и своје колеге ризику, када су се нециљано, односно без претходног тестирања, повели ка немедицинској стратегији стварања „имунитета крда“.

И срећни смо ми који смо преживели да сада с поносом носимо „имунитет крда“. Надамо се да ће и колеге у периоду реконвалесценције успети да се опораве, а да новооболелих неће бити много.

С надом да у друго полугође нећемо ући као отргнути од система или макар да ће систем обратити пажњу и на безбедност ученика млађег школског узраста, њихових учитеља, наставника, као и других запослених који су значајно водили пажњу о њиховим потребама током боравка у школи,

Синдикат образовања Краљево

Портпарол Марија Стошић

У Краљеву, 21. 12. 2020. година