БЕСПЛАТНА СРБИЈА
У Србији је све скупо осим образовања. Такса на таксу, ПДВ на ПДВ... Само се образовање и образованост не наплаћају и не исплаћују.
Шта је узор данашњег образовања у Србији? Школујемо децу за инострано тржиште. Квалитет рада просветних радника у Србији диктира потражњу нашег кадра, наше деце и омладине.
Добро је позната стара пракса и вековна дидактика која сведочи о том принципу очигледности на примерима кроз које наша деца уче. Млађи основци виде узор у наставницима и непрестано би се играли игара у којима би лично они преузимали улогу учитеља, а на крају основношколског образовања узор им буду јутјубери и старлете, док они мало зрелији основци гледају у политичаре и министре. А зашто је тако?
Можда због тога што су принуђени да током тог школовања гледају своје наставнике како од државе кроз штајкове, протесте и судске спорове покушавају да наплате оно што су својим радом зарадили, а што је дефинисано важећим законима и правилницима.
Ћути и ради како ти се каже... И тако наши надређени постадоше „рогати“ са којима се не вреди терати... А наше друштво и држава осакаћени за ону једину вредност која би требало да се рачуна – вредност знања и образовања и оних способних да их обезбеђују.
И када потчиниш и понизиш једнога професора, који својим радом и знањем обезбеђује развој једног друштва у сваком смислу, од културног до високо научног, не преостаје ти ништа друго до да затвориш врата нације, јер светло је већ угашено.
Платне разреде смо тражили не због нас, него због наше деце. И некада се то знало. Кроз школу и образовање човек је себи могао обезбедити одговарајући статус и углед у друштву, а улагање у школство била је највећа добит на коју је једна држава могла да рачуна.
„Добар дан професоре“... Речи које се више не чују на нашим улицама. А оно што се све чешће чује је физичко насиље над тим истим професорима, без последица, реаговања и даље заштите.
И када се већ прибављало мишљење родитеља ученика млађег узраста, зашто се не упиташе и родитеље ученика старијег узраста, пошто се наставницима не може веровати, шта они мисле о комбинованим и осталим моделима који се у школама смењују, не обезбеђујући никакав континуитет у развоју и учењу. Када остављате млађи узраст у школама, не можете, а да не збуните јавност у погледу опште безбедности, јер су услови у којима се одвија образовно-васпитни рад ученика млађих и старијих разреда готово идентични.
И ако су ученици млађег узраста, њихови учитељи и васпитачи то нису. Они су дакако одрасли људи који чине академску јавност овога друштва, да им не требају приче, већ чињенице и дела. А на делу је преконормни рад, који се не вреднује и не исплаћаје. На делу је болест која је заразила велики број учитеља и васпитача, који су период инкубације изнели у својим учионицама и који су често били принуђени да, за њихов џеп, скупу дијагностику и медикаментозну терапију плаћају сами како би се излечили. На делу су списи и дописи са новим захтевима и „стручним“ упутствима, са новим наметима, који се опет некако броје у ту четрдесеточасовну радну недељу која нема краја.
Обезвређивање школства и образовања је очита актуелност којој се у нашем систему тежи, чиме ова држава постаје бесплатна у свету економије и развоја који насупрот дигитализацији и даље тражи образованог човека зарад обезбеђивања даље егзистенције на пољу тржишта и капитала.
О том процесу дигитализације у образовању у Србији излишно је говорити. Имамо једну Ему смештену на Учитељском факултету у Београду и на хиљаде рачунара у школама спремних за отпис, с обзиром да је „XP“ оперативни систем већ одавно у музеју технолошког развоја.
Лекција која није ни требало да се учи, а која се живи у свим системима широм света, је да је човек изнад сваке машине и да није она та која управља процесима. Чак и када је реч о образовању, рачунар без наставника не би имао смисао у процесу учења, јер као примарна доминира дигитална и онлајн дидактика. Али „шут са рогатим“ не може се терати...
Оно једино чиме се ми у Србији можемо похвалити у погледу дигитализације, је дигитални маркетинг. Или смо у тој области стекли врхунске компетенције да верујемо да можемо све и свакога убедити да је тренутно стање у образовном сектору за све похвале или смо се у тој области толико понели да не знамо где је граница и када је доста.
Учионице нам пусте, улице нам густе... А и просветни радници могу да одахну, јер су управо добили увећање зараде за 1,43%...
У Краљеву, 4. април 2021. година
Портпарол УСПРС
Марија Стошић
