САОПШТЕЊЕ УСПРС
Да је овакав концепт вредновања школа, несрећно назван екстерна евалуација, погрешан, Унија синдиката просветних радника Србије, упозорава још од 2012.године. На разне начине, много пута, свим расположивим средствима, говорили смо и говоримо да је оценити школу могуће, али не сумњивим параметрима и неуким екипама евалуатора, где постигнућа наставника чине тек једну седмину коначне оцене.
Чинило се да је претходни министар просвете, др Срђан Вербић, схватио зашто се залажемо за предметни надзор. Чак је то јавно и рекао, баш у Чачку, али није имао храбрости да процес модификује. Српско образовање оваквим начином вредновања постало је административна чек-листа. Свако може оцењивати свакога, после викенд обуке. Да ли заиста очекујемо квлитет? А можда то и није смисао овог скупог пројекта ...
Нама који свакодневно гледамо руинирано лице српске просвете учинило се да је садашњи министар, Младен Шарчевић, на нашем становишту. Да је уочио који су највећи проблеми образовања.
Мислили смо да ће се ухватити у коштац са неуређеним системом, насиљем у школама, проблемом зарада ... Много је мука по учитељу. Од обесних директора, преко лоших услова рада до планова и програма.
И таман када смо се понадали да ће неко бити вољан и умешан да понешто мења, решава, поправља, исправља, преправља, конструише, реконструише ... испоставило се да су највећи проблем, ипак, Чачанке и Чачани!
Очигледно је да запослени у Гимназији желе да се боре за суштину, а не форму. Они не да не разумеју екстерну евалуацију, већ, верују у предметни надзор за који им је сам актуелни министар дао реч да ће почети због њих и од њих!
Тако се у Чачанској гимназији не дешава сукоб екстерне евалуације и предметног надзора, већ рат светова. Једног у коме је светиња администрација, учитељ, ћата који се само брине шта ће и како записати. И другог који учитеља вреднује као професионалца, интелектуалца који без искре аутономије и не може да буде ништа друго до пуки чиновничић.
У реалности, са директорима ће се власт већ некако договорити. Планове и програме ће можда и некада променити. Далеко је август следеће године да би се бринуло о технолошким вишковима. Пара за просвету нема и никада их и неће бити.
Дакле, остају само неваљали, непослушни, непоткупљиви и несаломиви, Чачани и Чачанке. Последњи Мохиканци који указују да смо дубоко забраздили погрешним стазама на којима је српски учитељ неважан алат, а не чинилац образовног процеса!
У овом сукобу два концепта, дисциплиновања просветних радника, на једној страни и одбране професије, на другој, остаје само горак укус.
Поштовани чачански Спартанци, проћи ће и ово чудо вредновања без вредности. До тада ћете бити луча, пред којом се добронамерни дубоко поклањају, а остали не разумеју да је једна једина ствар коју запосленом у образовању не можете узети, уколико вам је сам не преда, управо његов образ.
У Београду, Председник Уније СПРС
19. децембра 2016. Јасна Јанковић
