ЕКСТРЕМНА ЕВАКУАЦИЈА У ВРЕМЕ ПОПЛАВА
ЕКСТРЕМНА ЕВАКУАЦИЈА у време поплава (други део)
или не да се усраном до потока стићи (јер ће поток њему прићи)
Зашто сам ову причу ,,прекрстио“ и, уместо екстерне евалуације, назвао је екстремна евакуација? Први разлог су поплаве које се у Србији дешавају сваке друге године а други је, чини ми се, много ближи ,,истини“ и етимолошке је природе. Наиме, екстеран (лат. externus) значи туђ, стран, док је евалуација француска реч и значи одређивање вредности, најчешће новца. Они то преводе као спољашње вредновање, а ја нећу да ми странци одређују вредност споља! Реч екстремно (лат. exstremus) значи крајње или присталица крајњих мера, а евакуација (лат. еvacuatiо) напуштање неке оперативне зоне услед рата или неке елементарне непогоде, док са медицинског становишта значи избацивање шкодљивих ствари из тела!? Дакле, уз мало ,,добре воље“ овај наслов би могао да се преведе као ,,Крајње избацивање шкодљивих ствари из тела“ или једноставно - велико срање!
Све је почело 16. маја 2012. године када је у чачанску Гимназију ,,ушетала“ омања група надобудних, назови колега, односно просветних инспектора, са намером да се мало ,,обуче“ и успут виде како ми ,,функционишемо“. Пристали смо не знајући која је њихова улога и шта се иза тога крије. А онда смо мало загребали по површини ,,њихов рад“ и указала се ,,наказа“ у виду тзв. екстерне евалуације. Недуго после тога, 22. децембра, у Крагујевцу је одржан семинар ,,Ко и како вреднује образовање у Србији“, у организацији УСПР Србије, и на њему су донете одлуке да се процес спољашњег вредновања заустави на годину дана, да се сачине нови планови у сарадњи са наставницима практичарима, да се изврши вредновање наставних планова, програма и докумената о стандардима постигнућа, да се изврши вредновање правилника о оцењивању и стручном усавршавању и да ћемо, све док се захтеви Уније не усвоје, бојкотовати сваки облик екстерне евалуације. На састанку СОЧ-а ове одлуке су једногласно прихваћене, па можемо чак рећи, и дочекане са еуфоријом. Дакле, имали смо одлуке свих релевантних фактора, а онда смо сви као један побегли са бојног поља, јер само слога Србина спасава. И кренула је ,,поплава“ Србијом, од школе до школе, ,,естремни евакуатори“ раде своје а ми ни да се огласимо. Упорно ћутимо, али џаба кад нема ко да чује! Ниједне школе, ниједног колектива у Србији, ниједног просветног радника, ниједног члана Уније да дигне глас; да каже нисмо се тако договорили. Каква недоследност, каква нојевска стратегија, каква неспособност суочавања са постојећом ситуацијом?! А онда се указао трачак светла на крају тунела. Био сам поносан када смо г-дин Драган Матијевић и моја маленкост, присуствујући седници Наставничког већа ОШ ,,Милица Павловић“ у Чачку, чули да ће напокон један колектив, и то једногласно, одбити екстерну евалуацију. И заиста су то урадили! Председник њихове синдикалне организације (име познато редакцији), је као ,,ендемична“ врста, гостовао на многим састанцима причајући о ,,достигнућима њихове борбе“. Директор исте школе је, на позив министра Вербића, одлазио у Београд, али је и дотични господин ,,почастио“ колектив узвратном посетом; и тада је јавно рекао да екстерна евалуација захтева велике ресурсе, велики број људи и много времена, да није довољно квалитетна и садржајна и да се на овакав начин не унапређује наставни процес. Лепо смо га дочекали и испратили, да би онда изјавио да је екстерна, какву сада имамо, прилично добра у делу који се тиче процене самог часа и да је не треба много мењати. Знао сам да је лицемер, и то прилично велики. ОШ ,,Милица Павловић“ поново, у два наврата, одбија вредновање, а онда у њу стиже нова група евалуатора из Крагујевца и, гле чуда, колектив школе се ,,попишманио“!? Они који су ,,клели на верност“ примају на часове, сада ,,подобне“ просветне инспекторе. И ко каже да је Вербић највећи лицемер? За свој кукавичлук ,,кетмани“ оптужују СОЧ, Унију, мене, Матијевића, Јасну Јанковић, Аџића, временске прилике и гравитацију. Сви су криви али не и они?! Епилог; председник синдиката и наставници те школе, укључујући и извесну колегиницу која се свим силама борила против екстерне од 19-е до 71-е странице наше књиге ,,Ко и како вреднује образовање у Србији“, резигнирано ,,излазе“ из СОЧ-а. Нису једини. По истом принципу просветни инспектори долазе у ПУШ-у коју првог дана чланови СОЧ-а бране ,,својим телима“ (Милан и Буца били присутни), да би наставнички кадар већ наредног дана ,,поклекао“. У Техничкој школи једна колегиница, а у ОШ ,,Драгиша Мишовић“ четворо колега одбијају да приме евалуаторе - свака им част! Они који су их примили као оправдање наводе ,,љубав“ према директору коме прете отказом, други кажу да је лакше тако него да се боре против ,,ала и врана“, трећи сматрају да су ,,изневерени“ од стране СОЧ-а и Уније, а већина ,,окривљује“ страх пред којим падају здрав разум, логика и достојанство. Сада, као и увек, човек је само онолико човек колико побеђује страх. И дође ред на нас. На Гимназију. У понедељак, 18.1.2016. телефоном је из Школске управе обавештен директор, да ће се спољашње вредновање наше Гимназије обавити од 23-25.2.2016. Писмени допис о томе добили смо 19.1.2016. На састанку Наставничког већа, као највећег стучног органа, 1. фебруара једногласно доносимо одлуку да се ,,екстремна евакуација“ одбија. Почетком другог полугодишта одржаћемо још једно Наставничко веће. Тема је сратегија деловања ако ,,непожељни гости“ ипак дођу (не бих сада о тој стратегији) . А онда, добијамо допис од ШУ која нам поручује следеће:
„Поштовани,
Обавештавам Вас да се спољашње вредновање квалитета рада Гинмазије у Чачку, заказано од 23. до 25.2.2016. године, одлаже за одређени период.
Разлози су следећи:
- Непостојање професионалне, одговарајуће комуникације, између Министарства просвете, науке и технолошког развоја и запослених у Вашој школи;
- Најављени штрајк упозорења просветних радника. (први час!)
Да би се спољашње вредновање реализовало, потребно је успоставити адекватну комуникацију, засновану на разумевању и професионализму. Због тога, у наредном периоду, реализоваћемо састанак просветних саветника са представницима Педагошког колегијума и Наставничког већа Гимназије у Чачку. Тиме бисмо објаснили сврху спровођења спољашњег вредновања и унапредили ниво комуникације између запослених у чачанској Гимназији и просветних саветника.
Потребно ја да нас обавестите о терминима за реализацију наведених састанака.
С поштовањем,
В.д. руководиоца ШУ Чачак, Владан Сеизовић“
О терминима за реализацију наведених састанака ми ћемо да их обавестимо ,,никада“, а када ће они доћи и да ли ће доћи... Видећемо. Сада чекамо!
Зашто не прихватамо ,,екстремну евакуацију“ (екстерну евалуацију) овакву каква јесте?
- Зато што се на тај начин руши ионако урушено достојанство наставника;
- Зато што су евалуатори сами себи циљ и сврха;
- Зато што се поштује форма а не суштина;
- Зато што је оваква евалуација ,,позајмљена“ од земаља ,,западног света“, односно наметнута од људи који не дефинишу нити развијају заједничке визије, идеје и моралне циљеве;
- Зато што су евалуатори махом људи из школских управа, ,,докони“ прдагози и психолози, бирократе које ,,тезгаре“, а не практичари, људи из наставе који би пружали помоћ и подршку колегама;
- Зато што се на овакав начин не унапређује наставни процес. Добијамо лажну ,,слику“ рада наставника, ученика и саме школе. Како објаснити да се образовни процес унапређује попуњавњем формулара (личи на тикет за лото) који се зове ,,образац за посматрање и вредновање школског часа“?
- Зато што се спољашње вредновање не одликује надахнућем, иновативношћу и заједничком одговорношћу;
- Зато што ни једна делатност у оквиру јавног сектора нема овакав, накарадан, нити било какав други облик контроле (здравство, судство, управа, полиција, администрација, ЕПС,...);
- Зато што се не врши предметни надзор. На часове долазе нестручни људи, ,,експерти“ који су завршили кратку обуку, или, да зло буде веће, ,,високоумни“ станачки кадрови нпр. помоћник саветника заменика потпредседника странке који би да попуни кућни буџет;
- Зато што је неко увео потребу оцењивања по ,,некаквим стандардима“ као захтев образовне администрације која је у овом случају битнија од самог наставника.
Наиме, осамдесетих година прошлог века у Америци, Енглеској и Аустралији почео је тзв. ,,Глобални светски реформски покрет“ који се почетком овог века проширио на многе европске земље. Идеја је била да се образовни систем унапреди, тако што ће се прећи на ,,стандардизацију знања“, односно рад наставника мериће се кроз знање ученика који ће, опет, бити тестирани стандардизованим тестовима. На овај начин се у образовање уводи систем тржишта, односно модели који важе у привреди и индустрији. Дакле, знање ће се третирати као свака друга роба?! Након двадесет година увидело се да је овакав модел погрешан, јер су државе које су га примењивале имале просечне или испод просечне резултате на тзв. PISA тестовима. Због тога се у Велсу, најуспешнијој канадској покрајини Алберти, чак и у Енглеској, где су тестирања најинтезивнија на свету, укидају сва стандардизована тестирања у основним школама! У Хонг Конгу, Пекингу и Шангају, држава ублажава стандардизовану контролу над образовањем постављајући израду курикулума на нивоу школе, као приоритет националне политике. Јапан и Сингапур у наставу уводе идеју ,,мање је више“ како би створили простор за креативност и иновације.
У чему је проблем са ,,стандардизацијом“. Због чега се овакав приступ показао као погрешан?
,,Стандард“ је законом утврђена мера тј. образац, а ,,стандардизација“ је рационална и ефикасна производња и као таква добра је у пољопривреди, металургији, машинској индустрији, птоизводњи трактора, веш машина и вештачког ђубрива. Међутим, у музици, сликарству, књижевности, уметности, спорту, подучавању, односно преношењу знања и кретивних идеја она не даје никакве резултате и није применљива. Зато је рад на ,,стандардима“ и ,,стандардизацији“ у образовању потпуни промашај. Шта ће ученици научити не зависи од стандарда, већ од њих самих и оних који их уче. Тако конципиран процес образовања уништава индивидуалност, иницијативу, креативност, па ако хоћете, и критички суд како ученика тако и наставника. Стандардизација је ,,калуп“ који од ученика не захтева да развија своје мисаоне и креативне способности, већ га ,,тера“ да положи конкретан стандардизовани тест и ништа више. Само на овај начин, са становишта образовне администрације, ученик и његов наставник ће бити успешни, док ће главни актер у том процесу, ипак, бити ,,свемоћна“ администрација. Тако се уништава углед и достојанство наставника, професије, школе и ученика и ускраћује им се радост откривања истине , нових знања и идеја.
У целој причи, бројке и оцене за образовну бирократију имају посебну вредност, али зато уништавају оно на чему школа почива од давнина, а то су сарадња, поверење, индивидуалност и креативност. Уосталом, квалитет једне школе огледа се у интеракцији ученика, професора и родитеља, а то се не може мерити. Љубав, поверење, сарадња и креативност, нису мерљиве величине. Зато је овакво оцењивање школа понижавање наставничке професије на коју се не може пристати. На крају, овде се ради и о стручном сукобу, сукобу два приступа, односно праву сваког појединца, а посебно наставника да има своје мишљење и да због тога не сме имати било какве последице.
Данас су на делу нови циљеви у нашем образовном ,,систему“. Навешћу неке:
- Традиционално, опште образовање мора бити замењено прагматичним;
- Нови либерализовани образовни систем мора бити заснован на тржишним принципима и законима профита;
- Укидањем индивидуалног размишљања створити новог човека који губи национално осећање и мења га осећањем ,,европске припадности“;
- Извршити целокупну стандардизацију образовног система;
- Свести образовање на мерљивост путем оцена кроз ,,стандардизоване тестове“ од којих ће зависити напредовање у служби и егзистенција наставника;
- Развлашћивање наставника и одвајање оцена од наставника;
- Оцењивање рада професора кроз оцене његових ученика;
- Константна контрола рада школа, директора, наставника и школске администрације;
- Лиценцирање и увођење несигурности у сталну запосленост наставничког кадра ... итд. итд.
Из наведених ,,циљева“ се види да је Србија добила ,,преувеличану, надувану и вештачки побољшану стероидну образовну реформу“ (P. Sahlberg). Лоши закони су најгора врста тираније. Сада знамо да су за њих просвета и људи који размишљају постали ,,субверзивни елементи“ и као такви не одговарају ниједној власти. Мислећи појединци нису потребни држави, већ гомила која ће радити оно што се од ње тражи. Ја на то не пристајем и питам Вас, да ли смо и ми ,,немоћни бунтовници“ који ни сопствену побуну не могу да издрже?
Дозволите ми да, на крају, завршим речима г-дина Драгана Великића:
,,Није више ово земља у којој сам одрастао, већ пољана где варалице, сецикесе и пеливани увесељавају бесловесни пук. Такво ми је време запало. Стигну векови када завладају Вандали, Хуни, Визиготи, када се тоне под стиснутом песницом једноумља. Када глупост завлада, тада простаци преплаве свет.“
Милан Селаковић, председник синдиката у чачанској Гимназији
