O СТРАХУ - Драган Матијевић
За гесло ове беседe изабрао сам мисао Симона Боливара, La libertador, каже овако: „Бог најупорније увек на крају награђује победом“. Оно што ћу говорити не односи се на вас који сте овде присутни, већ на оне који веома ретко или готово никад не долазе на ове еснафске скупове, али зато свуда стижу.
Оно што ме интересује у ствари, а свакако и вас, јесте нешто што данас нисмо говорили, јер колеге су углавном све време говорили о односу других према нама, хајде сада да видимо какав је однос нас према нама самима. Има ли у нашем поступку кривице или заслуге за све оно што нам се догађа или што ће нам се догађати?
У ствари и себи и вама хоћу да поставим питање: Шта се то догађа са нама? Шта се то догађа са српском просветом, односно просветним радницима? Откуд та летаргија, индоленција, равнодушност према овим надолазећи невољама? Покушаjмо заједно на то да одговоримо. Ево, напокон прича почиње.
Првог септембра Унија синдиката просветних радника Србије заказала је протестни скуп на Тргу Николе Пашића и један дан потпуне обуставе рада. Мислили смо лагано ће то да прође. Један дан штрајка није ништа опасно. Окупљање на тргу је у реду, разлози су у реду, људима су ставили руке у џеп, десет посто сваког месеца. Свако разуман би се побунио за то и надали смо се заиста великом одзиву људи. Не лежи враже! Шта се догодило? Од шест стотина школа, колико има у Унији, 190 је потпуно обуставило рад и педесет је било у законском штрајку. На тргу смо планирали негде око 1500 до 2000 људи, било је непуних 1000 људи.
Шта се то у ствари догодило? Сви смо се забринули, запитали, откуда та појава. Пошто ја нисам писао писмо мами, одавно и тати, пошто је то модерно, онда сам ја својим колегама написао писмо тражећи од њих одговор само на два питања: Реците ми да ли се слажете са тим да вам одузму десет посто од плате? И друго питање је било: Да ли сте спремни да бранити достојанство своје професије?
Након недељу или десeтак дана стигли су одговори. Одговор на прво питање које је у ствари реторичко, био је да се они не слажу са тим да им одузму десет посто. Ја сам рекао – Боже, хвала ти, још увек смо нормални, јер још увек знамо да је белина бела, а не црна. Какав тријумф памети!
Одговор на друго питање је био катастрофалан. Да ли сте спремни да браните достојанство своје професије? Шта су људи све писали, ја Вам не могу испричати: те прошло је време, те није још време, те нису прецизни захтеви, те организација нам је лоша… Један мученик је иступио из синдиката и написао образложење – нећу више да будем у Унији да ме води луди вођа. Мислим, човек је можда у праву.
И, од све те приче догодило се да су само два града у Србији, то је негде око тридесет школа, биле за то да до краја наставе борбу за достојанство образовног система. Све остало су, драге колеге, били изговори иза којих се нешто крило. Шта? Не знам.
Шта смо могли да урадимо? Да ли ћу као да Ксеркс наредим да се ишиба Егејско море зато што је изгубио битку код Саламине? Разлика је само што не бих ја шибао Егејско него Мртво море, а то би био само гест очајника. Нешто друго је у питању.
Оно што сам из разговора са колегама могао да закључим, оно што је посреди свега овога што нам се догађа, зашто смо индолентни, летаргични, равнодушни – јесте страх! Ми се у ствари, господо, плашимо, веома се плашимо. И, то онај страх најцрњи могући, нихилистички, који поништава сваку активност, сваку мисао и сваки смисао. А, Андрић каже – Страх је највеће зло зато што из њега произилазе сви остали пороци. То што смо лицемерни, што смо самољубиви, што лажемо, што се претварамо, то је зато што се плашимо.
Дакле оно што ми треба да урадимо, јесте да се ослободимо страха. Како? Пошто је страх сам по себи ирационалан и нема рационалних аргумената помоћу којих би га се ослободили, једини начин за то јесте да се са тим страхом суочимо. И, ево нам прилике да се суочимо. Како? Пред нама су два пута или две могућности. Први пут јесте – хајде да сагнемо главу док не прође сва ова олуја, невоља, мећава, а онда ћемо своје паметне просветне главице, кад све прође подићи говорећи како смо мудри и храбри. Овај пут јесте лаган, јесте безбрижан, лак, али погубан, господо. Из оног што смо јуче чули у Скупштини Србије на Одбору за просвету, могу вам рећи, ништа нас добро не очекује. Не да ће нам узети све што имамо, него ће узети и оно што немамо, буквално ће нам све узети. Ево почели су да нам узимају „преминули“ рад. Почели су да узимају синдикатима 12%, узеће нам следећег месеца 10%. Следећи пут ће нам укинути синдикат. Дакле, за неколико година ми ћемо доћи у фазу једне потпуне просветне пустоши у Србији.
Други пут јесте да се боримо, колико можемо и како смо то и до сада радили, а ми то морамо да урадимо, јер имамо зашта да се боримо.
Прво, не борити се против зла, а ово, господо, што нам се догађа јесте зло, то значи да и сами чинимо зло. Даље, ми знамо зашто се боримо. Боримо се за српско образовање. Боримо се дакле за будућност Србије. Ако то не учинимо сада, нико нам више неће опростити и обесмислићемо све оно што смо не само ми радили, него и сви људи пре нас.
И, следеће – зашто се боримо? Зато што смо ми васпитачи и што васпитач може да буде само човек који је уман, слободан и храбар. Само такав може да васпитава. Само такав може да учи, све остало је лицемерје. Не можете ви отићи на час историје и говорити о племенитости неког српског јунака, рецимо Карађорђа, или било ког другог, а онда ћете зато што ће вам директор одузети дневницу жртвовати своју професију. Па, то је лицемерје. Ту ће и деца да вам се смеју.
Зато можете рачунати на мене, а и ја на вас, сигуран сам. Ево, тридесет година сам у српској просвети и сигуран сам да има још двадесет, тридесет хиљада људи спремних да се боре до краја за српско образовање.
Завршићу са једном анегдотом, врло поучном за све нас, говори о Миши Ђурићу, нашем великом филологу, филозофу. Година 1942. у Београду, Немци су решили да обнове рад београдског универзитета. И, сада силом терају професоре универзитета да почну наставу. Оскар Данон, наш познати композитор, музиколог, долази код Мише Ђурића и каже му: „Хајде, забога Мишо почни и ти да радиш, видиш да ови Немци хоће да нас поубијају, ако не пристанемо.“ А Миша му одговора: „Лако је теби Оскаре, ти свираш дипле, а ја предајем етику.“
Тако и ми господо, ми не свирамо дипле, ми смо васпитани и наша дужност јесте да одрбранимо достојанство своје професије, да се не би осрамотили пред самима собом.
Завршавам једним стихом из песме Бранка Миљковића, „Кад сви буду писали песме“, а он гласи: „Ко не уме да слуша песму, слушаће олују“. Хвала!
У Београду, 11. октобар 2014.
Драган Матијевић, професор филозофије у Чачку, председник УСПРС од 2011. до 2015. године
.jpg)
