НА ГОДИШЊИЦУ ЈЕДНЕ МАТУРЕ: ЗАПИС СЕТНОГ УЧИТЕЉА О ПОБУСНОМ ПОНЕДЕЉКУ 2019.
СУСРЕТ СА, НИКАД БИВШИМ, ЂАЦИМА
Звали су ме моји, никад бивши, ђаци на прославу петогодишњице матуре; и отишао сам, наравно. Ганут, јер, како би рекао песник Раичковић, улазим у доба кад се плаче и на рекламе. Да ме је неко питао да ли је прошло пет година од када су изашли из учионице, рекао бих, свакако, да није. Рекао бих да је било пре две – три године. И та деца, моји бивши ђаци, просто се чуде како време лети. И они кажу – као да сте јуче долазили да нам причате о „Хамлету“ и „Злочину и казни“. А још су онако лепи и добри као кад су жагорили из својих клупа, тих наткосмичких бродова смисла, прављених, додуше, од иверице, али спремних да, са својим млађаним путницима, лете до источника музике сфера. Још имају шта да кажу, и још се осмехују неискварено, ђачки. Вредни су, видим: завршавају факултете, граде каријере, раде. Али, пресецају ме, сетно, мада одлучно: помену, многи од њих, да ће ићи у иностранство јер у овој држави, у којој се влада манипулацијом и страхом, за њих нема места. И сећаће се, веле, где год да оду, наших часова – наравно, не онога што су учили, јер се то лако заборави, него онога што су осетили у међуљудском општењу. Градиво се брише, пошто, сваког дана, стиже нека нова наука, па остаје, да се памти, сусрет учитеља и ученика. Овај сусрет за памћење буде остварен у доба кад су ученици најотворенији за логосни додир душа и умова, а каткад уморни учитељи, слабо плаћени и гурани у запећак друштва, ипак бивају спремни да се дају свом чедном слушалишту. Просветари у Србији би, од стида и понижења у лудници коју нам намећу као „државу“, одавно изумрли, али трају и сведоче јер су, да би опстали, кадри да пију са извора младих, неотуђених и светлих, ученичких живота. И само то их пиће крепи у усправности, и даје им моћ да се не погрузе у прах и прљавштину свагдашњице.
МОЈИ УЧИТЕЉИ
Кад се растанем са својим, никад бившим, ђацима, сетим се својих, никад умрлих, учитеља. Оних који су ми предали себе, и учили ме да се не згрбим и да не почнем да пузим пред носиоцима силе и апсурда. Поносан што сам их имао. Што сам био у Гимназији, њиховој и мојој, у клупама, наткосмичким бродовима логонаутике.
То су људи које су, преко њихових ђака, упознали и они који их нису срели. Ево примера.
Душко Милошевић, архитекта, сликар и писац, рођен у Београду 1955. године, је, како сам каже, „Чачанин по убеђењу“. У његовој прекрсано осликаној књизи, „Куле и градине“, налази се прозни запис „БОШКУ ЋАЛОВИЋУ, професору српског језика чачанске Гимназије“. Не могу да препричам лепоту тог записа, па га нудим у целини: “Нисам вас знао, професоре. Јесмо живели у истом времену, али ви у Чачку, а ја Овде. И да сам живео у Чачку, опет се не бисмо срели, јер ја нисам хтео у Гимназију него само у Архитектонску техничку школу у Београду. Значи, опет не бих био у Чачку.
Али да смо некако ипак решили те животне заврзламе, па ја на крају сео у школску клупу преко пута вас, опет не бисте имали велике вајде од мене. Јер, у то доба ја сам био један обичан зврндов, који је знао и да заборави да прочита задату лектиру. А можда бих био и стално незадовољан јер, ипак, нисам уписао своју жељену Архитектонску.
Али, читам данас, а и одавно сам начуо, шта сте значили мојим драгим Чачанима којима сте предавали.
Ниједан није прескочио вашу строгост, наравно и правичност.
Чини ми се, из сваког од њих избија нека темељитост и прецизност у размишљању и изражавању, поштовање према језику сопственог народа, способност одвајања важног од мање важног.
Види се да су добро утренирани у тим мисаоним дисциплинама, да су свесни ко им је то усадио, да су захвални и да заувек воле свог тренера српског језика.
По први пут схватам и да вољени професор, може да буде знаменитост неког краја.
Све ме то нагони да и ја кренем ходницима чачанске Гимназије.
Осим еха корака и утихњујуће граје иза већ свих позатвараних врата учионица, претпостављам да бих осетио и мирис чувеног “Лизола” за уцакљивање терацо подова.
Покуцао бих на врата једне учионице. Знам да ћете, драги професоре Бошко, бити унутра. Извинио бих се што касним нешто мање од пола века и замолио да, макар ванредно, одслушам један ваш час.
Пошто знам да би то од прве секунде била двосмерна, јака комуникација, избегао бих да ме нешто питате о Ани Карењиној, јер је ни до данас нисам прочитао.
Безобразно бих наметнуо да причамо о вашој и мојој Градини на Јелици, јер смо обојица маштали о том замрлом утврђењу. Или можда о вашем селу Зеоке, првим комшијама села Марковица, одакле је моја фамилија са очеве стране. Или би смо можда, само пробали вашу чувену ракију, коју сте правили од шљиве, по којој је, како сте говорили, само роса падала. Мислим да не бисте били строги према мени. Прво због мојих година, па због поздрава које бих вам пренео од ваших некадашњих ђака, од Весне, Иване, Жика, Ђорђа… а и из радозналости да чујете тог маторог ђака који се дрзнуо да вас призове из вашег мира јеличких висина.
Али, мислим да не бисте били изненађени што је такав сусрет “са овијег и онијег страна” могућ.
У суштини, ви сте све време своје ђаке томе и учили, и за многе од њих били важна Кула у њиховом животу.“
Да, професор српског језика, Бошко Ћаловић, био је једна од кула мог живота.
И срећан сам што га, преко његових ђака, познају и они који га нису срели, попут луцидног Душка Милошевића.
ОНИМА КОЈИ ОДЛАЗЕ ОДАВДЕ
И шта сад да поручим својим ђацима који, згађени Србијом коју барјактари бесмисла претварају у Проклету авлију, хоће да оду одавде?
Не могу да их спречим у томе, али могу да их опоменем да се увек сећају свог родног краја, завичаја мајора Драгутина Гавриловића и коначишта војводе Степе Степановића. О том завичају им поклањам реч Бошка Ћаловића, мог учитеља: “Речи могу да створе али и да сруше свет, да кажу све и да не кажу ништа, да озаре али и да оскрнаве. Овде, на овом месту, „на обичне речи немам право“. Зато се „бос и горак потуцам од речи до речи“, да окупим само оне крилате за људе чија је судбина у симболима на овом каменом знаку – крсту и звезди. Јер овде су они који су и у земљи и на небу. Овде су они који су после смрти оживели. Овде су они који место глава имају сунце. Овде су они који су опростили непријатељу, па су ближи Богу и имају зато две Отаџбине: земаљску и небеску Србију. Овде су они који нам „у бескућу показују дар“. Ово, зато, није само споменик, већ место где су се загрлили небо и земља, где гори воштаница и кад није запаљена, где се говори и кад се ћути, где човек порасте изнад себе, где се излази и кад се залази, где се лелек претвара у песму… Ово место је само у овој земљи – ни на Истоку, ни на Западу. Ово место је у земљи где су и свеци морали да изваде мачеве. Ово место је у земљи где је „коњица ноћи алах ил илалах“ спалила на ломачи „нашу чашу вина, хлеб и свето слово“, „наше свете мошти“ које су се уместо у пепео претвориле у сунце. Ово место је у земљи где се с коца одлазило у историју. У овој земљи је толико оваквих места, знаних и незнаних, да нема толико речи које би их означиле. Које речи да оплачу и опевају сторучице мајке које су једном руком колевку љуљале, а другом раку копале; једном руком слале синове у војску, а другом им на очи бакарне паре спуштале. Које речи да испричају чудо о Стојковићима ове земље које од постања стрељају, вешају, спаљују, а они се увек живи кући враћају. Које речи да објасне да у овој земљи „нико није умро ко је умро“. У овој земљи, крај друмова, засађени су војници камени који дозивају, сведоче, опомињу, охрабрују, ухвате путника за руку и показују му „пут који путовању не смета“. У овој земљи, где нема мора, има и „плава гробница“. У овој земљи има и споменик од лобања које говоре. У овој земљи храмови су и места где нема храмова, градови и где нема градова, порази су постали победе, и кад се сиђе под земљу, оде се на небо: у причу, у песму, у памћење… О овој земљи су певача научили „како треба с бесмртношћу зборит`“, јер се у њој, као у дрвеним легендама, „с цветнијех пољанах“ одлазило у „весело царство поезије“. У овој земљи свети ратници су носили опанке и шајкаче. У овој земљи је било толико чуда да не могу стати у речи. Зато је ова земља, Србија, и песма и буна међу народима. Једно од чуда ове земље је и овај споменик, односно људи засејани испод њега, а порасли до изнад висина, који, ево, и сада, да нас обасјају, надвијају над нас своје златне главе. Ти наши свети ратници, и то је чудо ове земље, нису освајали, већ су само бранили своје авлије, своје шљивике, своје винограде, своја стада, своје птице, своје олтаре, своје фреске, своје речи… Наши свети ратници, и то је чудо ове земље, подизали су споменике и својим непријатељима, пружали им руке са хлебом и сољу над земљом и пружали им руке опроштаја под земљом. Зато су освојили земљу и небо. Зато су у нашим зеницама и кад их окренемо земљи и кад их окренемо небу. Наши свети ратници су, и то је чудо ове земље, неписмени створили поезију, задивили свет и њом победили смрт која се другим оружјем и не може победити. Колико нас има, толико је и светих ратника. И то је чудо ове земље. Овде је, видимо га и чујемо, и свети ратник из нашег града, чија је реч до песме порасла, који је спојио и Мораву и Саву и Дунав; спојио и Јелицу и Авалу; који је у Белом граду спојио и смрт и живот; који је објавио својим војницима да су жртвовани за отаџбину, да их је Врховна команда избрисала са списка живих, да њихови животи више не постоје, а онда им открио како се смрћу бори против смрти, показао им пут у живот који не залази, у славу, у памћење… Овде је, видимо га и чујемо, и други свети ратник, који је у сутону дошао у наш град, да у њему зађе и да опет изгреје, који је поразио „коњице ноћи“ и са Истока и са Запада, са фесовима и са шлемовима, у својој земљи и изван своје земље, који је одвео војску да би је вратио, који је засјао на Једренима, на Церу, на оним местима где се љуби земља као што се моли Оном на небу. Много је таквих ратника окупљено данас, овде, са нама. И ако опет, а свуда су око нас, крену нове „коњице ноћи“, са црним јахачима, који имају лобању од олова, да изгазе наше друмове, спале наше небо, отму наше сунце, ови свети ратници ће нашим рукама бранити ово неба у очима, чувати ово земље на длану. Онда ћемо и сви ми бити свети ратници.“(1) Тако је говорио Бошко Ћаловић.
И ја бих тако, да умем. И где год да одете, Децо Лепа, памтите одакле сте. Памтите да сте из краја мајора Гавриловића, у коме почива војвода Степа. Краја заувек освештаног зарним ранама толиких јунака и умивеног сузама њихових мајки, жена и деце.
Јер једног дана ћете се можда вратити, да градите Србију Лепу, какву сте заслужили, и за коју су се ваши преци, витешки смерно и одлучно, борили. Зато их се сећамо и данас, о Васкрсу за покојнике, дан после Томине недеље. Тако наш народ доживљава Побусани понедељак, кад, са црвеним јајетом, одемо до гроба да отишавшима кажемо: “Христос воскресе!“
А и ако се не вратите, ако вас судбина притисне пристојно плаћеном туђином, свест о пореклу ће вам помоћи да останете и опстанете као људи.
Уосталом, то је једино што се рачуна.
