ЈОШ НАМ ЈЕ САМО КОРОНА ФАЛИЛА!
Марта 2020. један од најгорих министара у историји просвете убедио је јавност да је седење испред телевизора онлајн настава. Најгорег је заменио на годину орочени, самим тим прилично незаинтересовани министар. Шта год да га питате, о повећању зарада, платним разредима или заражавању, о томе увек одлучује неко други.
Давног септембра 1933. један од последњих београдских хајдука, Милош Митровић, у некој својој похари, налети на младу престоничку учитељицу. Она сва усплахирена, поче да скида прстење и ланчиће, а он загрме: „Ми знамо шта радимо! Оне који истински образују нашу децу, не дирамо. Просветни радници заслужују пуну пажњу!“
Ова прича можда има везе и са модерним хајдуковањем.
У честим штрајковима које је водила Унија синдиката просветних радника Србије, а било их је више од 300 за 22 године организације, залагали смо се за просвету и све запослене. За боље зараде и достојанство. Борили се против свеопштег, некажњеног насиља, за промену планова, програма, закона, прописа, дописа. Борили се за себе и свако наше дете.
И за више од две деценије, родитељи су нас кривили да смо размажени, анкетирани пролазници су јетко коментарисали наше плате, а урбана легенда из једног штрајка комуналаца бележи да су на питање новинара зашто се буне када имају веће зараде од учитеља, спремно одговорили: „Молимо вас да нас не упоређујете са најгоре плаћенима!“
