ОД НАЈУГЛЕДНИЈЕ ДО НАЈРИЗИЧНИЈЕ ПРОФЕСИЈЕ
,,Држава неће много изгубити ако нема добре обућаре, само ће Атињани бити лоше обувени, али ако нема добре учитеље, онда се доводи у питање опстанак једног народа, будућност једне нације“, говорио је Платон, у четвртом веку, пре нове ере. У 21. веку више нико не помиње малобројне обућаре, а о учитељима нико не води рачуна. Ипак, Кризни штаб и Министарство просвете, отишли су и корак даље, па је доведена у питање здравствена безбедност учитеља, остављених на милост или боље рећи, немилост епидемиолошкој пошасти. Ковид 19 је зауставио свет, али не и непосредан рад учитеља у настави!
Био је ово још један ударац у низу од стране одговорних, на професију која је, могу слободно рећи, као мало која или готово ниједна, толико девастирана да више изгледа и није битно да ли ће је, ко и како обављати. Како је могуће да смо од некада првих и угледних, постали грађани другог реда, небитни за државу и нацију? Управо ону државу и нацију чија будућност зависи од нас, учитеља?!
Крајем првог полугодишта, када смо излажући се свакодневном ризику од заражавања коронавирусом као последњи Мохиканци остављени у учионицама и када смо часно обављајући свој посао стрепели за здравље ученика, њихових и наших породица, док су остали делови образовног система прешли на безбеднију онлајн наставу, да ли се то зове неодговорна држава или угрожавање живота и здравља!?! Ако нису раније, сви су ове године разумели речи професора у Шумарицама:
,,Пуцајте, ја и сада држим час!“
Овдашњи челници Кризног штаба и ресорног Министарства не сетише се ни нас, ни наших ученика, а ми смо и поред свега у учионицама одржали све часове у првом полугодишту, радећи у две смене.
Можда за оне који одлучују о професијама од посебног значаја и интереса, професор разредне наставе и није неки значајан професор или је пак суперучитељ са суперимунолошким одговором. Нажалост, подаци са
терена говоре у прилог првој тези, јер смо до 18. децембра, када је званично почео зимски распуст, имали велики број заражених учитеља и ученика, као и оних који су били у самоизолацији.
Док су надлежни тврдили да немамо забрињавајући скок оболеле деце, а децу млађег школског узраста нису ни тестирали (?!?), свакодневно смо били сведоци пораста броја заражених учитеља за које се из дана у дан тражила замена више. Како је вирус био све присутнији, тако је расла и наша забринутост за колеге и ученике. Стање емоционалне узрујаности учитеља умногоме је деловало и на наше ученике. Познаваоцима педагошке психологије познато је да стрес и забринутост учитеља, неповољно утичу на психичко стање ученика, посебно када је реч о деци млађег школског узраста и на њихову емоционалну стабилност, јер ученици тада постају напети, мање концентрисани и не могу да испоље знање, радозналост и креативност.
Изгледа да су упућени у епидемиолошке прилике, неупућени у педагошко-психолошке неприлике које њихове одлуке могу имати као последицу. Стога нека добро промисле (?!?) и одлуче, уколико се непосредан рад у другом полугодишту не буде реализовао у старијим разредима основног и средњем образовању, да и млађи разреди пређу на онлајн наставу, јер према речима филозофа:
,, Све што се деси једном, не мора да се деси поново, али све што се деси два пута, сигурно ће се десити опет.“ Не заборавите да смо од почетка епидемије већ два пута из непосредне, прелазили на онлајн наставу.
Зато, драги родитељи, старатељи и ини, уздамо се у вашу разборитост и помоћ, када негде пред 18. јануар сазнамо брилијантне идеје струке и неструке из Кризног штаба.
Срећна нам била 2021. и да се ова корона агонија никада више не понови!
У Чачку,
28.децембра 2020.
рук. Ресора за образовни систем УСПРС-а
Весна Јеротијевић
