„КОВИД“ УЧИОНИЦА или „КОВИД“ ЛУДНИЦА?
Прихватили смо да смо земља са слабијим економским развојем и у региону и у свету. Прихватили смо минималне услове рада, школу у којој се некако сналазимо. Потрошне материјале често сами купујемо, док су нам наставна средства често била импровизована, привремена решења...
Фотографије школа које се у јавности пласирају могу преварити оне који не живе у нашој земљи, нису се овде школовали или немају школарца у својој породици. Оно што су чињенице и реално стање наших школа, о томе сведоче бројне породице широм Србије.
Једно од чувених питања професора Дедића на факултету на којем се образује наставни кадар, гласило је: „Како ћете своје ученике провести кроз поље пуно змија?“ Одговор је био врло једноставан: „Нећемо их проводити кроз поље пуно змија“. Иако је опште познато да се ради о безопасним и неагресивним животињама, тражење прикладнијег (другачијег) пута стоји као алтернатива. Шта се налази у том пољу кроз које ми сада треба да их проведемо?
О самој болести о којој месецима слушамо, мало знамо. Чини се да је атипична. Кога ће напасти, оборити, уморити, то нико не зна. Али то што нико не зна, не смета да се донесе јасна одлука - увођење на стотине хиљада ученика и њихових наставника у услове могућег настанка и развоја обољења, које може имати и леталан исход.
Једна од замисли мера превенције је формирање посебних учионица тзв. „ковид“ учионица у које би се смештали ученици са видљивим симптомима болести, а који су пре тога били у учионици, у школској клупи, међу својим вршњацима, на наставном часу.
Дакле, српске школе добиле су „ковид“ учионице. Колико ће деца у њима боравити? Ко ће их и чиме медицински третирати? Да ли ће и ко са њима у учионици седети? Ако неће, како да болесно дете пустите само? Шта ћемо са онима који су са зараженим дететом били у контакту?
Последње упутство пристигло запосленима у установама образовања носи назив „План реализације наставе у случају непосредне ратне опасности, ратног стања, ванредног стања или других ванредних ситуација и околности за основну школу“. Поруку смо разумели – настава се мора реализовати чак и условима животне опасности... Оно што нисмо разумели је - шта се заправо крије у том „пољу“, када је морало да настане једно овакво упутство???
По наводима министра просвете, спроведена је анкета и утврђено је да 95% родитеља жели да се настава одвија у учионици у реалном окружењу. И ми кажемо: „У реду“.
Тражимо одлагање почетка школске године, да бисмо обезбедили „ковид“ учионице и друге учионице, као и неопходна дезинфекциона и друга заштитна средства, која су по неписаном правилу, стављена на терет школа, али и да бисмо планове реализације наставног процеса прилагодили вашем последњем упутсту о реализацији наставе „у случају непосредне ратне опасности...“
Обмањивање зарад остваривања добити, а у овом случају та добит би била потписана сагласност родитеља за враћање у учионице, је како законска, тако и етична одговорност сваког од нас. У овом случају, наставници Србије, скидају ту одговорност са себе, јер су остали ускраћени за многе разговоре и многе одговора, а пре свега информације које би биле од значаја за њихову процену реалних услова рада по враћању у учионице и остваривање превентивних мера.
У Краљеву, 26. август 2020. година Портпарол СОК-а
Марија Стошић
